Invaliditet i sport

Oni su moderni gladijatori današnjice, imaju dovoljno hrabrosti i drskosti da se istinskim poteškoćama nasmeju u lice i kažu bez obzira kakvi su izgledi na uspeh „Ja mogu.“.

Njihove su borbe sa unutrašnjim zverima koje kidaju dušu i parčaju snove vrlo opipljiva priča o strahu od neuspeha, strahu da se život desi ili prosto samo nastavi. Životu koji se čini možda nepotpunim, možda teškim i izazovnim. Njihove su zveri gladne i podmukle, uvek u zasedi.

Ali, oni su imali oružje u vidu nadljudske vere u sebe i srca koje nije prezalo ni kada je bilo najteže. Ta vera u sebe stvara čuda, stvara bolje ljude sa jasnim ciljem koji sasvim zasluženo osvajaju zlatne medalje. To zlato jače sija od svog drugog zlata, to zlato je simbol borbe i pobede, ali ne samo protivnika na terenu, za njih je ta borba velika koliko i sam život, to je prvi put da pobede sebe starog, onog koji još uvek sumnja i strepi nad senkom onog svog nedostatka.

Za njima nećete čuti fanfare ni počasne govore, niko im neće plesti lovorike, jer oni su tihi pobednici, uvek u senci, nikada dovoljno istaknuti, nikada dovoljno priznati, ali njihova je pobeda zato veća.

Sportisti sa nekim oblikom invaliditeta su pokazatelji da ukoliko je želja za nečim dovoljno jaka da prevaziđe sva pitanja i strepnje, ni uspeh ne izostaje. Oni daju životnu lekciju iz upornosti i istrajnosti i način kako treba pristupati životu – hrabro i odvažno, koliko god da je teško – oni se jednostavno nisu predali.

Bilo da se radi o našem paraolimpijcu Draganu Ristiću, strelcu, koji se posle vrlo ozbiljne povrede kičme suočio sa jednom strašnom istinom da u njegovom životu više ništa neće biti kao pre. Do toga da se izdigao iz situacije i pronašao svoj način da iskaže bunt, revolt i borbu i dokaže životu da ga je pobedio, da je veći od njega, da je jači od mnogih. Prvi pokret koji pravi nakon traumatičnog perioda strepnje, borbe i očekivanja njegovih najbližih, postaje pokret koji mu određuje i dalji pravac i tok života. Njegov kažiprst poput putokaza i danas pokazuje ka zlatnom sjaju olimpijske medalje, uveravajući sve nas da slučajnosti ne postoje.

Ili, možda, o Srđanu Šćekiću koji je reketom sebi čistio put do vrha postolja da tamo ne bi naišao na zasluženu medijsku pažnju povodom ovog bitnog događaja u svom životu koga je posvetio svojoj zemlji i svim njenim građanima.

Ovo je tekst posvećen njima, svim našim paraolimpijcima, ali i drugim ljudima sa jednim snom koji svima, pa i njima samima deluje daleko i nedostižno. Ukoliko su oni mogli, usudite se i vi, pomerite svoje granice, pronađite svoj talenat, budite najbolja verzija sebe.

Autor teksta: Jovana Dulić

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *