Termini invaliditet i hendikep često se koriste kao sinonimi iako između ova dva termina postoje bitne razlike. Svetska zdravstvena organizacija dala je svoje definicije kako bi se pojmovi mogli razgraničiti.
Tako je invalidnost svako ograničenje ili nedostatak sposobnosti za obavljanje aktivnosti na način ili u opsegu koji se smatra normalnim za čoveka.
A hendikepom se smatra situacija u kojoj osoba sa invaliditetom ne može da ispuni normalnu životnu ulogu.
Na osnovu ovih definicija treba shvatiti da hendikep nije karakteristika osobe sa invaliditetom, već odnos koji ona ima sa okolinom. Ukoliko osoba ne može da čita štampani materijal pošto je slepa za nju kažemo da ima invaliditet. Ali, ako je uz to sprečena da pohađa školu ili da aplicira za posao, onda to nazivamo hendikepom. Osoba sa invaliditetom može biti u stanju da čita koristeći udžbenike pisane Brajevim pismom ili neku vrstu tehnologije, uz pomoć koje bi prevazišla ovaj hendikep, ali za to mora da je podrže sve ustanove u kojima ne može da funkcioniše neometano. To je moguće ako se obezbede štampani materijali na Brajevom pismu ili tehnološki uređaji za čitanje.
S druge strane, ukoliko zgrade ustanova nemaju rampu za ljude sa kolicima, oni imaju hendikep jer ne mogu da koriste usluge tih ustanova samostalno. Ovo bi se moglo sprečiti prilagođavanjem zgrada ovih ustanova potrebama ljudi sa ovom vrstom invaliditeta.
Stvaranje hendikepa, dakle, možemo pripisati okruženju koje ne prilagođava svoje kulturne i druge resurse tako da svi ljudi mogu neometano da ih koriste.
Inkluzija u školi je jedan od načina da se i deca sa smanjenim intelektualnim i kognitivnim sposobnostima integrišu u društvo i zauzmu ulogu koju mogu da ostvare i tako pruže svoj doprinos. Hendikep bi bio potpuno isključivanje ove dece iz normalnih društvenih tokova gde ne bi bila u stanju da razvijaju svoje kognitivne veštine do punih kapaciteta u okruženju koje na njih deluje stimulativno, a to je u interakciji sa drugom decom gde će imati priliku da pored kognitivnih razviju i svoje društvene veštine do njihovog maksimuma. Da bi se ovo sprovelo na najbolji mogući način potrebno je napraviti individualne nastavne planove prilagođene svakom učeniku ponaosob i pratiti njegov napredak, što pored kvalifikovanih nastavnika, pedagoga i psihologa ponekad podrazumeva i potrebu za ličnim asistentom.
Neka od elementarnih prava čoveka su pravo na lečenje, obrazovanje, ljubav, rad i stvaralaštvo. A nepristupačnost ustanova i kulturnih resursa, koji čoveku omogućavaju optimalno fizičko i psihičko zdravlje, kao i duhovi rast i razvoj, dovodi do toga da to pravo ne može da ostvari.
Solidarnost sa svim ljudima i njihovim potrebama nas čini kompaktnim u borbi za prava i jednakost. Različiti su načini na koje čoveku mogu biti oduzeta elementarna prava i biti povređeno dostojanstvo. Imajmo u vidu da je borba za prava svih nas kao društva civilizacijska tekovina koju ne smemo prepustiti pukom slučaju i protoku vremena, već se angažovati, budno pratiti i učestvovati u kreiranju društvene stvarnosti. Tek kada shvatimo značaj altruizma i napustimo egocentrični obrazac ponašanja možemo se smatrati zrelim društvom.
Autor teksta: Jovana Dulić