Rehabilitacija (rehabilitatio – ponovo, halibitazio – osposobljavanje) je jedinstven, sveobuhvatan, kompleksan i dinamičan proces ponovnog osposobljavanja povređnih ili obolelih osoba za svakodnevni život, a radno sposobnih osoba i za rad.
Razvijanjem njihovih preostalih sposobnosti do maksimalnih granica, primenom svih potrebnih postupaka i mera uz resocijalicaciju, reinteregraciju i inkluziju u porodicu i društvo.
Proces rehabilitacije omogućava osobi kojoj je zbog bolesti ili traume funkcionalna sposobnost privremeno ili trajno, delimicnio ili potpuno umanjena da kroz restituciju, kompezaciju ili substituciju funkcija bude ponovno osposobljena za zivotne i radne aktivnosti.
U nastavku teksta sa vama delim priču o Sretenu Bojiću, kućnom prijatelju.
Ovo je poučna priča o borbi duha i tela. Gospodin Sreten Bojović , 1956 godište, boluje od „Retinopathia pigmentosa“ – suzenje očnog vida. Radi se o potpuno slepoj osobi. Član je saveza slepih i slabovidih osoba.
Sreten je rođen na Zlatiboru, u jednom selu Sirogojnu. Bio je dobar đak, iako noću nije video. Smatrao je da je to normalno. Dolazi u Smederevo, završava školu za električara i zapošljava se u lokalnoj železari. Igra fudbal. Lopta leti, on vidi da lopta krene ,ali ne vidi gde lopta pad. Čak i redovno sluzi vojni rok u Ljubljani. Normalno prolazi sve preglede. Niko ne uočava da on noću ništa ne vidi. Noću je osluškivao huk Save i istovremeno brojao korake vojnika. Bojao se davljenja, nije znao da pliva. Orijentir mu je bio huk Save i koraci vojnika. Niko nije i dalje nista primećivao. Ali prekomandom u Zagreb, sve se menja i tada se prvi put žali da ne vidi noću.
Odlazi na VMA. Dobija dijagnozu i tada počinje njegova borba. Obilazi sve klinike, ali nema pomoći. Rusi nisu mogli da veruju da je on sa tom dijagnozom služio vojsku i da je radio kao električar.
Normalan covek na oba oka vidi pod uglom od 180 stepeni, a Sreten od pre 30 godina na jedno oko 3, a na drugo 2 stepena. Onda je došlo do potpunog suzenja. Npr. prilikom rada u železari nosio bi baterijsku lampu, usmerio zrak svetlosti pod određenim uglom i radio. Sve što mu je u vidnom polju od 2 stepena, tj. ako mu je predmet ili osoba u tom uglu on vidi na neki način. Ali i kada je potpuno oslepeo, uspeo je da na osnovu koraka, pamćenja gomile sitnica da nastavi da se samostalno kreće, čak i po gradu. Na neki način su mu se druga čula razvila oštrije.
Kako bi nadoknadio gubitak vida, Sreten ima osećaj za cirkulaciju vazduha i na osnovu toga tačno zna da li je prošao pored drveta ili kamiona. I preko ulice prelazi sam, jer je zapamtio put. Ali, ako je novi put, on vešto vuče noge tj. opipava put nogama, tako vešto da drugi to ne primećuju.
Sreten prodaje proizvode od vune iz svog sela, prodaje ih na ulici i zbog toga radi sa novcem ,a to mu je posebno teško. Ali, kako on sam kaže: “ Sebe pobediti psihički.“ Ljudi su spremni da te ponize ili da te sazaljevaju. Često mu kažu da laže, da on odlicno vidi, da se pretvara. Ali on u svojoj glavi nije mogao da odustane,jer odustati znači prestati živeti.
Oženjen, ima dva sina i dve unuke, ispunjen život. Mislio je da ima mnogo prijatelja, sve dok nije oslepeo. Tada je shvatio da je njegov jedini prijatelj njegova žena.
Navodi jedan primer: U jednoj porodici jedan đak je odličan, drugi slab. Svako forsira sposobnog, a onog lošijeg gura. Sposoban već ima dar od Boga, a lošijem (bolesnijem) treba pružiti ruku i pomoći.
Za mene lično, Sreten je neko kome se ja divim.
Pun optimizma, zrači pozitivnom energijom, uvek ima neku lepu reč ili pouku za mene kad god ga sretnem. Iskreno, da ja nisam videla dijagnozu, nikad ne bih poverovala da je on slep. Za mene i mnoge ljude on je pravi borac.
Kad god imam neki problem, ja se setim Sretena, koliko on naprosto voli život, koliko veruje i kako nikada ne odustaje.
Kako on kaze: „Ne može se odustati. Neću da me iko sazaljeva. Posao i kontakt sa ljudima me održava.“ Jedan profesor mu se uvek redovno javi. Kaže da mu se divi i da je on sposobniji od sposobnih. General Smiljanić je rekao da mu treba dati orden za ovo što radi.
Sreten je prihvatio svoj život, trguje na ulici sa vunenim proizvodima, iako ne vidi novac, što je jako teško. Ali ulica mu mnogo znači, jer otvaraju duse jedni drugima, pričom, savetima. Ima i smešnih situacija. Kad prođe pored nečeg živog, on to oseti..i kaže: “Dobar dan“, a ono krava.
Postavila sam mu pitanje da li ga ljudi prevare u poslu. Kaže, retko jer jako brzo uvidi prevaru, a ljude pamti po glasu. A proizvode nosi u dve torbe, zapamti visinu torbe, pa ako mu neko nešto uzme, on to primeti po visini torbe. Ranije je išao sam po proizvode. Imao je razvijen osećaj za prostor, pratio korake, a ljudi su uglavnom pomagali ako mu zatreba pomoć. Sada ga sin vozi i tu je interesantno da oseti kada treba da skrene, čak i opominje sina da je promašio krivinu, zna gde su uzbrdice i uvek unapred upozori sina da bi usporio. Oseća i kad menja brzine i kada dodaje gas.
Njegova poruka za ljude sa slicnim stanjem: Borba za život nikada ne sme da prestane. Teško je boriti se sa nedostaci ma, ali se nikada ne treba stideti svoje bolesti. Treba je prihvatiti kao realnost i živeti normalno. Svaki čovek je u životu srećan, ako zna da uziva u malim stvarima. Želje su nama svima velike, materijalno stavljamo ispred sebe, dok ne dozivimo ono drugo. A kada doživimo ono drugo, onda bismo dali sve da vratimo to sto smo imali. Recept srece i uspeha je borba i neodustajanje.
Veliki broj ljudi tretira osobe sa invaliditetom kao građane drugog reda.
Ljudi se plaše bolesti i njihovih posledica, zato okrecu glavu od ljudi kojima se to dešava, nesvesni da se u svakom trenutku tako nešto može desiti i njima. Na nama je da apelujemo na njihovu svest i da pokusamo da svojim ličnim primerima doprinesemo poštovanju integriteta osoba sa invaliditetom, jer ne zaboravimo oni su nečiji sinovi, kćeri, sestre, braća.
Autor teksta: Biljana Milenković