Znam da ste svi čuli za humanitarnu organizaciju „Srbi za Srbe“, fondaciju „Tamara Misirlić“, fondaciju „Budi human“ i druge. Upravo zbog njih sam došla na ideju da vam pišem o aktivnostima humanitarnih organizacija.
Jedno od glavnih pitanja je upravo vezano za aktivnosti organizacija, a pored aktivnosti, važne su i donacije svakoga od nas. Naše malo, nekome znači mnogo. Nije važno koliko ste novca donirali, već je akcenat na pomoći ugroženim ljudima. Verujem da znate koliko je teško kada nemate novca za osnovne potrebe.
Opšte je poznato da postoje ljudi kojima zaista treba pomoć, ali se srame da pitaju, jer znaju da nisu jedini. Svakodnevno se na portalima, u novinama i na vestima može naći vest o nekome ko nema za normalan život. To je ponižavajuće. Upravo zbog tih situacija su nastala huumanitarna udruženja i fondacije. Preko njih su mnoge porodice dobile svoj krov nad glavom i parče hleba. To nam vraća veru u ljude. Kada se dogodi bolest i neka nedaća, skupimo se i zajedničkim snagama pomognemo, svako onoliko koliko može. Zbog toga volim naš narod. Volim što smo složni kada je najteže i negde, svi zajedno preživimo sve loše.
Humanitarne organizacije su nešto najbolje što je moglo da se osmisli. Humanitarne organizacije su neprofitne i nevladine organizacije i rade na principu donacija. Svaka donacija mora biti transparentna ukoliko želite da uspete. Cilj mora biti pomaganje.
Mnoge organizacije i rade na principu pomoći u vidu hrane, novca, gradnje i obnove kuća i stanova za ugrožene porodice. A pored takvih organizacija postoje organizacije poput „Budi human“ gde se prikupljaju donacije za bolesne i samim tim im se pomaže da odu na operacije, da plate lečenje i kupe sve potrebno za oporavak.
Humanitarne organizacije bi uvek trebale imati kontakt sa medijima i javnošću kako bi mogle da podele vesti o onima kojima treba pomoć.
Organizacije pomažu, imamo veliki broj primera. Udruženja mnogo znače osobama sa smetnjama u razvoju jer se osećaju prihvaćenima.
Volela bih kada bismo svi imali normalan život. Postojanje humanitarnih organizacija je zaista potrebno, nažalost. A zašto kažem nažalost? Da smo svi u mogućnosti da imamo osnovne potrebštine, samim tim udruženja i fondacije ne bi morale da postoje.
Međutim, drago mi je jer naš narod u sebi ima još empatije. Drago mi je jer ne dozvoljavamo da nekome nešto fali. Ali, problem je što nikako da se setimo sami da pomognemo, nego tek onda kada vidimo vapaj i apel nekih udruženja. Lepo je jer postoje, pomažemo ugroženima, ali je poraz što moraju da postoje, jer njihovo postojanje je odraz naših najvećih nedostataka.
Autor teksta: Darija Petrović