Početak moje karijere novinara i pisca obeležila je tema koju sam pisala u srednjoj školi, a koju sam kasnije podelila s javnošću. Nisam očekivala da će se ta tema toliko čitati, a pogotovo deliti i biti popularna. Temu sam želela da podelim i sa vama, mojim čitaocima. Naslov teme je: „Ispovest jedne devojčice“. Temu možete pročitati u nastavku teksta.
„U plavo nebo gledam i razmisljam šta bi se desilo da je moj život drugačiji; da se nisam rodila sa hemiparezom, da sam imala normalno detinjstvo kao i druga deca. Sigurno bih bila srećnija, ne bi me odbacivali jer sam drugačija.
Moj dolazak je u moju porodicu uneo vedrinu, sreću i radost. Dugo su se spremali za taj čaroban dan, tata posebno. Devet meseci učio je sve što je potrebno da bi bio dobar otac.
Konačno, dočekana sam sa velikim nestrpljenjem. Ta devojčica bila je princeza sa braon okicama koja je tatu i mamu dočekala sa jednim osmehom. Taj osmeh bio je vredan mirisa majčine dušice s proleća. Zbog njega, svega ostalog, a i kao prvo dete u porodici, imala sam velike privilegije.
Sve je bilo savršeno do moje prve godine. Rečenica „Nažalost, vaše dete ima hemiparezu…“ moje roditelje je iznenadila, a istovremeno i uplašila. Snovi moje majke padaju u vodu. Tata je imao snage da preživi te reči; barem je tako majci govorio. Mislim da je on bio slomljen više negoli majka. Krio je tu tugu govoreći:“ Danijela, ne brini. Sve će biti u redu. To je Darija, naša devojčica. “ Vera moje majke je bila sve jača (da li je to bio očev uticaj, ja ne znam), i znam da je nakon tih njegovih reči bila raspoloženija. Vodili su me kod mnogih doktora, trudili su se da saznaju šta se dešava sa mojom hemiparezom, koji je stadijum…
Jednom, kada su me odveli kod jedne u nizu doktorki, ona ih je napala govoreći: “ Zašto niste doveli svoje dete na vreme? Da li ste svesni da time uništavate njen zivot, jeste li?!“ Te reči su konacno uništile moju majku kao i tragedija koja se desila ubrzo. Vesela princeza je ostala bez svog kralja, svog oca. Taj dogadjaj je jos više poljuljao zivot mojoj majci. Postala je samohrana majka detetu koje ima hemiparezu. Nije samo taj dogadjaj obelezio tu tuznu 2002. godinu. Iznenadna smrt mog dede izazvala je u našoj porodici opšti haos i strah kako ćemo dalje. Ta stanica i taj prokleti autobus oduzeli su mi jednu od osoba za koju sam bila najviše vezana. Posle njegove smrti u meni je ostao strah od tih prokletih autobusa.
Bila sam teška po pitanju sklapanja nekih prijateljstava, ali znam i zašto. Bojala sam se da će me drustvo ismevati zato što nisam kao oni. Bila sam drugačija, povučena. Tako da sam prema sebi i svojim osobinama tražila i prijatelje. Kako biste se vi osecali kada biste znali da vas gledaju drugačije?
Jedna drugarica me čak malo promenila. Znala sam tad da budem i društvena, a nekad sam se, opet, toliko zatvarala u sebe da ni rodjena majka nije mogla da me prepozna.
Valjda je to sve život. Život koji je okrutan prema meni. Nije bas toliko okrutan. On donosi i lepih stvari. Medjutim, one sporo dodju, a brzo prodju.
Što se tiče mojih želja imam onu najveću – da jednog dana stanem i kažem: „Bravo, Darija, uspela si u svojoj želji! Ostvarila si je!“ Majka mi kaže da ne treba biti skroman u težnji ka ispunjenju svojih želja i ciljeva. Volela bih da budem kao ona, samouverena i hrabra, da imam veru i želju da uspem u životu.
Volela bih da budem i obrazovani gradjanin, psiholog, uspešna žena sa mnogo dece. Takodje, jedan od ciljeva mi je da ovaj svet promenim na bolje da pokažem ljudima da nije sve u novcu i bogatstvu već u sreći, zdravlju, uspehu i ljubavi.
Najvažnije je da sebi ne stavljam ograničenja. Onda mogu sve. Iako je u mom životu bilo puno patnji i bola, shvatila sam da sam u životu mnogo srećna jer uspevam da se izborim sa tim. Ima dosta onih koji imaju teže probleme nego ja, pa uspevaju da se izbore jer imaju jaku veru. Jednom rečju, vera pomera planine.“
Ova tema je moj život promenila iz korena. Nisam psiholog, ali sam novinarka i borac. Ono što sam napisala 2016. godine kao svoje ciljeve, oni su isti i danas. Verujte u sebe i ne odustajte, jer onaj ko želi, on može uspeti.
Autor teksta: Darija Petrović