Autizam je neurorazvojni poremećaj. Kada dete ima poteškoće u socijalnom funkcionisanju i interakciji sa drugim ljudima, nerazvijanje govora i komunikacije, kao i neobična ponašanja uz ograničena interesovanja za uobičajene vršnjačke aktivnosti, onda možemo posumnjati da se radi o autizmu. Simptomi i znaci poremećaja mogu biti ispoljeni u različitom stepenu i obliku kod različite dece, a postoje različiti uzroci poremećaja, te govorimo o poremećaju autističnog spektra.
Janko Nešić, saradnik na Institutu za filozofiju u Beogradu, bavi se u svojim seminarskim radovima pojmom razumevanja autizma iz introspektivnog ugla, a filozofskim pristupom autizmu pokušava da sa tog stanovišta shvati šta je to autizam.
Janko Nešić: ,,Pokušavamo da razumemo šta je autizam zapravo. Da li je to razvojni poremećaj ili je to drugačije neurodivergentno stanje. Proučavam teme socijalne kognicije i socijalne interakcije i ono što je u autizmu najveći problem, a to je moć komunikacije, verbalizacije, socijalne interakcije koja se primećuje vrlo brzo, skoro već u prvoj godini života, a od treće je sve vidljivija. Govor kasni u imenovanju stvari, deca se bave svojim interesovanjima, bave se objektima na jedan nespecifičan način, na način kako se tretiraju objekti. I onda se vidi ta različita putanja kod dece. Zato je to jedno celoživotno stanje, a ne bolest od koje se oboli u jednom trenutku.
Ana Stojković: ,,Da li nauka ima zaključak kako dolazi do autizma? Da li je autizam genetski prenosiva bolest ili se može desiti i zdravim pojedincima?“
Janko Nešić: ,,Ne. Definitivno. Svakako su rađene studije za genetske markere. Ako je genetski, to je zbir različitih gena koji moraju da se tako sklope da bi se stvorio taj poremećaj. Jedno vreme se smatralo da je to od vakcina. Dokazano je da vakcina nema takav uticaj, ali se moraju stvoriti razičiti faktori i u genetici i u mozgu. Ja se bavim integrativnim pristupom, dakle ne kako se nešto menja u mozgu ili genetici već mi proučavamo fenomenološka stanja, tj, subjektivni doživljaj autistične osobe i na taj način pokušavamo da razumemo njihov doživljaj sveta, sebe, drugih ljudi.“
Ana Stojković: ,,Kakav je zaključak?“
Janko Nešić: Drugačiji je od ostalih, dakle, veliki deo problema koji imaju autistična deca dolaze iz različitih perceptivnih razlika, smetaju im jaki zvukovi, jaka svetla, previše su im jaki i dodiri i mirisi, ili su hiper senzitivna na te osećaje ili draži ili hiposenzitivna – nisu dovoljno osetljiva na svet oko sebe. Došlo se do zaključka je da je najbolje da probamo da proučimo upravo to, da proučavamo unutrašnji svet pacijenta. Dakle, razlike njihovih doživljaja u percepiji realnosti oko sebe. I da se dođe kasnije do zaključka. Deca koja imaju autizam nisu verbalna, dakle, ne znaju da kažu kako se osećaju, kako to onda proučavati. Ali ima visokofunkcionalne autistične dece koja mogu da pričaju o tome, dakle mogu i da pišu svoje autobiografije i onda se na taj način saznaje više o unutrašnjoj osobi pojedinca.
Ana Stojković: ,,Da li su ta deca nadarena?“
Janko Nešić: ,,To što im verovatno daje nedostatke u životu, perceptivne ili verbalne to im daje i neke talente. Imaju talente za crtanje, dakle deca su talentovana za detalje. Okrenuta su vizuelnim stvarima, talentovani su za komponovanje jer čuju mnogo bolje od nas, imaju i druge talente koje većina nas možda nema.
Ana Stojković: ,,Da li postoji mogućnost da se ta deca sutradan osposobe za radne zadatke i na taj način budu infiltrirana u tokove društvene zajednice?“
Janko Nešić: To su neke od mogućnosti koje ta talentovana deca mogu da razviju ukoliko se talenti otkriju na vreme.“
Ana Stojković: ,,Da li je društvena zajednica uopšte sposobna da percipira osobe sa smetnjama u razvoju na pravi način i da li je moguća integracija ove dece u društvene tokove? S obzirom da i ti potičeš iz manjeg mesta, a sada si u glavnom gradu kakve su razlike?“
Janko Nešić: ,,Stigma je prisutna, duševni poremećaj se može sakriti, ali autizam se ne može sakriti. Osobe koji imaju visokofunkcionalni autizam znaju da sakriju svoj hendikep, takozvanom kamuflažom, obično kriju čudne pokrete tela, a poenta je, da taj poremećaj postoji na relaciji individue i društva. Jer društvo ga stigmatizuje i stvara osećaj odbačenosti. Da bude invaliditet koji ne mora da bude, kada bi se društvena okolina prilagođavala takvim osobama. Kao npr. kada se ljudima naprave rampe za kolica ili ta neka vrsta pomoći. Ako bi npr. društvo učestvovalo malo više u razumevanju ovakve vrste problema pitanje je na kome ja zapravo i radim sada.
Više se o tome na žalost priča, ali se malo radi na tome.“
Ana Stojković: ,,Uveliko se priča o inkluziji osoba sa invaliditetom, da li je po tebi to pametna ideja aili ne?“
Janko Nešić: ,,Mi zapravo i nemamo registar osoba sa autizmom, a tek rad sa njima je avangarda i postoji samo u Beogradu na Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj, ali toga nema u manjim sredinama. Nema čak ni u Nišu. I ta deca idu u ustanove gde i ostala deca sa takvim poremećajem.“
Ana Stojković: ,,Da li postoji inicijativa u Vladi Srbije da se deci sa ovakvom vrstom poremećaja obezbedi penziono i invalidsko osiguranje kako bi sutradan imala nekakva primanja, kao što je to urađeno u određenim državama u Evropi?“
Janko Nešić: Tamara Vučić ima fondaciju za decu obolelu od autizma i prave centar za rani razvoj na Bežanijskoj kosi. Planiraju da to zaživi u narednom periodu, a u sklopu toga biće i centar za autizam.
Ana Stojković: ,,Koliko su roditelji otvoreni za saradnju i pomoć, s obzirom da imaju veliki problem? Da li kod nas postoje preventivni centri za edukaciju roditelja na ovu temu ili ne?“
Janko Nešić: ,,Svakako ne znaju ni kome da se obrate, da li će to biti običan psihijatar ili defektolog. Centri za autizam postoje samo u Beogradu u Palmotićevoj kao i Klinika za neurologiju i psihijatriju dece i omladine ,,Dr Subotić“. Ne postoji jasna terapija, takođe, već se prepisuju razne terapije onako kako ko smatra da treba najbolje. Znam o tome jer sam ujak autističnog deteta.“
Autor teksta: Ana Stojković