Institut za filozofiju i interdisciplinarne studije iz Novog Sada organizovao je online kurs ,,Psihoterapija i filozofska praksa“ sa osvrtom na ideje profesora Lu Marinofa i drugih, a namenjen je svim obrazovanim profilima, naročito psihoterapeutima, pshihoanalitičarima, psiholozima, nastavnicima, pedagozima, psihijatrima, lekarima, filozofima, novinarima…
Koncept ovog kursa je da se pokaže komplementarnost između psihoterapije i filozofske prakse. Odnosno da se pokaže da je psihoterapija jedna varijanta filozofske prakse. Filozofska praksa predstavlja pokušaj da se obnovi antički koncept filozofije kao ,,staranje o duši.“ Kao primenjena filozofija, inspirisana je Sokratovim modelom dijaloški usmerene praktične filozofije, stoičkim i epikurovskim konceptima ,,duševnog spokojstva“.
Uvidima Karla Jaspersa u vezi sa razlikom između akademske i ,,laičke“ filozofije jesu savremeni teorijski osnovi za filozofsku praksu. Takođe, podsticaj za primenu filozofije u terapeutske svrhe mogu se pronaći i u stavovima Kanta, Hegela, Vitgenštajna, Habermasa i Apela. Polazeći od ovih koncepata organizatori kursa ponudili su različite modalitete primene filozofskog mišljenja u rešavanju svakodnevnih problema, sa kojima se susreću pojedinci i grupe, institucije.
Konačni rezultat ovih nastojanja je da se podstakne samorefleksija kao temelj psiho -filozofsko -terapeutske aktivnosti.
Na temu ovog kursa razgovarala sam sa doktorom filozofije Jankom Nešićem i pitala ga šta on misli o ovom kursu i koji su to najuticajniji pravci u filozofiji koji bi mogli da poboljšaju zdravlje pojedinca koji ima neki duševni poremećaj i kako i na koji način praktična filozofija može da utiče na psihoterapiju?
Ana Stojković:,,Hajde da krenemo od Epikurovog poimanja atarksije i dostizanja duševnog mira. Ako je, recimo, pojedinac egzistencijalno ugrožen, a ima duševni problem kako je moguće da on dostigne duševno spokojstvo? Društvena zajednica ga zbog stigme koju nosi bolest apstrahuje iz društvene zajednice?“
Janko Nešić: ,,Jako teško. Stigma kod nas nikome nije ni jasna potpuno. Mi kao društvo dovoljno ne percipiramo ovaj problem. Što se tiče ovog kursa dosta sam skeptičan jer se mora proveriti prvo ko tu predaje i da li je akreditovan. Oni daju to kao popularna predavanja, ali ne možeš postati psihoterapeut na osnovu tog kursa.
Epikurejska škola je uticala na stvaranje kognitivno -bihejvioralne psihoterapije. Ovo što ja mislim da je bolje za psihoterapeute je fenomenološka tradicija i egzistencijalizam od modernih filozofskih škola iz 20.veka. Fenomenologija je uticala na psihijatriju od kako je psihijatrija postojala.
Karl Jaspers, najpoznatiji od nemačkih psihijatara i osnivač svega u psihopatologiji bio je i filozof. Doneo je istraživanje selfa i sopstva kao i samosvesti, temporalnosti, intersubjektivnosti u filozofiju i psihoterapiju, kao i egzinstencijalizam kao životne etape.
I moderan čovek se pita šta treba da radi u modernom svetu i konstantno traži smisao. Šta treba da radi, na koji način da se ponaša. Dakle, to je bitno za psihoterapiju da sagleda čoveka u celosti. Koji su to njegovi problemi. Ti ne sagledavaš samo invaliditet te osobe, ili, duševni poremećaj osobe već šta ta osoba radi u životu, kako se ponaša, kakva mu je okolina, kakvu su odnosi u porodici.
Kada je mentalna bolest u pitanju, ona nije individualna. Ako je suicid u pitanju, to je onda deo porodice i okoline, kao i prijatelja koji taj problem sagledajavaju. Zajednica i društvo moraju da učestvuju u tome i pomognu pojedincu za njegove probleme.
Ana Stojković: ,,Šta ako zajednica nema razumevanja za takvu vrstu problema?“
Janko Nešić: ,,To je svakako problem zajednice koja je sebična jer odbacuje pojedinca iz zajednice, a ne sagledava ga sa svim svojim manama i vrlinama. Umesto da gleda da mu pomogne, ona mu odmaže i i to je u našoj zemlji veliki problem.“
Ana Stojković: ,,Da li bi Vi kroz akademsku zajednicu mogli da pomognete u integrisanje osoba sa invaliditetom u društvene tokove zajednice?“
Janko Nešić: ,,To je jedan od smisla. Zato je bitna filozofija egzistencijalizma. Šta je osobama koje imaju neku vrstu invaliditeta unutrašnji doživljaj, šta je njihov smisao, šta one mogu o sebi da kažu, i da se na taj način izvrši integracija u društvo.
Pošto smo već pričali o autizmu, potrebno je integrisati te osobe u društvo i pronaći im posao koji oni treba da rade. Ja pokušavam kroz svoje seminare da edukujem drušvenu zajednicu o tom problemu i pokušavam da povežem ljude kao i predavače iz inostranstva da čuju o tome i da se na taj način razmene mišljenja. I to je postalo prepoznatljivo i vidljivo, čak sam i gostovao u podkastu ,,Dva i po psihijatra“ gde smo o tome pričali. Svako ko je zainteresovan može naći podkast na jutjubu i malo više se o tome informisati.“
Autor teksta: Ana Stojković