Svaka treća osoba u Srbiji ima poteškoće sa mentalnim zdravljem

Prošle godine bili smo svedoci masovnog ubistva u Duboni i Malom Orašju kada je ubica Uroš Blažić u noći između 4. i 5. maja 2023. godine ubio osam i ranio 13 osoba. Napadač je pucao iz, kako se sumnja, automatske puške i pištolja.

Uhapšen je nakon pucnjave.
Ova stravična ubistva pokazatelji su da je mentalno stanje naše nacije i te kako ugroženo.
Od porodica koj su zavijene u crno do ubica koje su zločin počinile.

Prošli smo pandemiju Kovid 19. Mnogo života je ugašeno, a o posledicama mentalnog stanja nacije ne govori se puno, već protestuje. Civilizacija je skoro dve godine bila izložena konstantnom strahu.

Strahu za budućnost i sopstveno zdravlje. Dve godine ljudski kontakt je bio misaona imenica. Prošli smo policijski čas, karantin, pretnje da će nam biti malo grobalja.

Svedoci smo nefunkcionalnog institucionalnog sistema do propagiranja nasilja i pornografije na nacionalnim frekvencijama. Nije ni čudo da smo kao nacija izloženi konstatno lošim vestima, a kao društvo u zadnjih trideset godina pogođeni raspadom Jugoslavije, ratovima, inflacijom, nestašicom i brigom za budućnost.

Nje ni čudo da se trećina stanovništva u Srbiji može smatrati psihički ugroženom.
Prema rezultatima istraživanja „Mentalno zdravlje u Srbiji“ koje je sproveo GIZ 2022. godine (nemačko Udruženje za međunarodnu saradnju) u Srbiji 4,1% od ukupnog stanovništva ima simptome depresije,

10,8% učesnika prijavljuje loše raspoloženje, a 21,9% prijavljuje osećaj nervoze barem jednom nedeljno.  Sve to pokazuje da se mora delovati odmah. 

Autori istraživanja su dr Marko Živanović, naučni saradnik sa Instituta za Psihologiju, Filozofskog fakulteta u Beogradu i PIN – Psychosocial Innovation Network, Dr Maša Vukčević Marković, naučna saradnica Odeljenja za psihologiju, Filozofskog fakulteta u Beogradu i PIN, Jana Dimoski iz PIN i Laboratorije za istraživanje individualnih razlika, Filozofskog fakulteta u Beogradu, i Matija Gvozden iz Laboratorije za istraživanje individualnih razlika, Filozofskog fakulteta u Beogradu i PIN.

Istraživanje je obuhvatilo procenu mentalnog zdravlja, odnosno simptomatologije devet mentalnih poremećaja – depresija, anksioznost, suicidnost, opsesivno – kompulsivnu simptomatologiju, somatizaciju, poremećaj ishrane, postraumatski stresni poremećaj (PTSP), simptomatologije iz psihotičnog spektra i disocijativne simptomatologije.
Istraživanje pokazuje i da je četvrtina građana imala potrebu za stručnom podrškom zbog psihičkih tegoba, ali i veliki procenat onih koji se nisu obratili za pomoć iako imaju izražene psihičke tegobe.

Skoro jedna trećina ispitanih građana, njih 29,6, izjavila je da su u nekom trenutku u životu potražili stručnu pomoć, pri čemu žene više – 37 odsto, dok muškarci u 22,2 odsto slučajeva.
Kao prepreke za netraženje stručne pomoći ispitanici su naveli udaljenost, nepoznavanje mogućnosti i skupe usluge stručnjaka.

Usluge za mentalno zdravlje nisu dobro povezane sa drugim sistemima i stoga u praksi ne mogu da pruže pravovremen i prikladan odgovor niti upućivanje na druge usluge kako bi se sprečilo da manji problemi sa mentalnim zdravljem prerastu u veće. Broj centara za mentalno zdravlje, aktivnosti za prevenciju i mreža usluga na nivou zajednice nisu dovoljni; komunikacija između usluga je loša ili ne postoji. Postojeće usluge niti su usmerene na otkrivanje problema sa mentalnim zdravljem u ranoj fazi niti pružaju prikladan odgovor i upućivanje. Nemogućnost pristupa uslugama može imati trenutne i dugoročne posledice po decu, porodice i zajednice. 

Teški problemi takođe mogu dovesti do različitih štetnih ishoda, poput zloupotrebe alkohola i droga, niskog nivoa samopoštovanja, zdravstvenih problema, samopovređivanja i samoubistva. Loše mentalno zdravlje ima negativan uticaj na život adolescenata i može dovesti do društvene isključenosti, kršenja njihovih ljudskih prava i nemogućnosti da se uklope u društvo, da zarađuju za život i ostvare svoje potencijale. 

Odliv mozgova u inostranstvo je sve prisutniji, a svedoci smo, prema rečima stručnjaka iz ove oblasti, da nema ni dovoljno kadrova niti institucija koje mogu pomoći građanima. Da ne govorimo o stigmama koje prate duševne poremećaje te se mali broj ljudi i usuđuje da kontaktira psihologa ili psihijatra jer je to sramota.

Autor teksta: Ana Stojković

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *