Sedela sam u linijskom taksiju čekajući da se napuni dovoljnim brojem putnika kako bi krenuli. Sunčano – prozračni dan za april mesec, graja na ulici. Dok otvaram prozor kako bih zapalila cigaretu, primećujem stariju mušku osobu bez nogu kako prosi ispred EPS-a. Ljudi prolaze pored njega i tek poneko mu da koji dinar. On prihvata. I klimanjem glave se zahvaljuje. Gleda čas u jednom pravcu, pa u drugom, pretpostavljam očekujući novog prolaznika koji će mu udeliti milostinju kako bi se tog dana prehranio.
U meni hiljadu pitanja. Gde živi ovaj čovek, da li ima ikakva primanja, kako je ostao bez nogu, da li postoji iko od familije ko bi brinuo o ovom čoveku, ili je na žalost prepušten sam sebi. I ulici. S obzirom da sam pošla na drugi posao, nisam mogla da izađem iz taksija i postavim mu sva ova pitanja, ali se nadam da uskoro hoću ukoliko ga opet vidim.
U mojoj torbi nalazila su se tri kroasana sa viršlom. Dva su za stariji bračni par, jedan za mene. U premišljanju da deka možda nije doručkovao tog jutra, pitam taksistu da li imam par sekundi da izađem i odnesem nešto za ovog čoveka.
,,Imaš minut“ – kaže.
,,Dobro, hvala“ – uzvraćam i izlazim da dam ovom gospodinu doručak.
,,Izvolite doručak, gospodine“ – rekla sam.
On prihvata i klimanjem glave mi se zahvaljuje. Nastavlja da gleda u drugom pravcu. Po ponovnom ulasku u taksi, primećujem da krajičkom oka pogleda u mene, pa se opet okrene.
Gledam i ja u njega krišom i molim se da čovek ima šta da pojede i za ručak i večeru. U meni neizmerna tuga prema ovom hendikepiranom licu jer mora da prosi da bi preživeo. Koristi se rukama kako bi se kretao. On nije kao romska deca koju su roditelji poslali na ulice da prose od građana novac. Oni imaju i ruke i noge, hvala Bogu. Mada, žalosno je videti i takvu scenu da tako malena, bačena u svet, prose po kafićima.
Jednom prilikom su me ta ista deca vodila na kafu, kako bi se revanširala jer im uvek dajem novac.
,,Danas mi tebe vodimo na kafu“ – rekli su mali Romi, brat i sestra koje su roditelji poslali da prose.
,,Pogledaj koliko smo zaradili“ – pokazuju mi novac iz džepova.
,,Ako ti treba da kupiš hleb danas mi ćemo da ti damo, ako nemaš. Danas smo baš dosta zaradili“ – rekli su.
Bila sam ganuta. Niko me nikada nije pitao da li imam novac da kupim hleb.
,,Hvala Vam i na ovom piću, imam za hleb, da ste živi i zdravi“ – rekla sam.
,,Gde su Vam roditelji?“ – pitala sam.
,,Oni su kod kuće“ – rekao je mališan koji jedva da ima šest godina.
,,Aha. A da li planirate da idete u školu?“ – pitala sam.
,,Ja bih voleo. A i moja sestra bi to volela, ali ne znam da li će nas roditelji poslati u školu“- rekao je mališan.
„Ako to zaista želite, budite uporni i nagovorite roditelje da vas upišu u školu. Ne biste bili više na ulici“ – odgovorila sam.
,,Hoćemo. Da li si sigurna da imaš za hleb? Evo, daćemo ti novac“ -bio je uporan mališan.
,,Imam druže, hvala ti. Svakako ja sutra tebi dajem novac kad sednem na kafu“ – rekla sam mu i počela da se smejem.
Rastali smo se uz obećanja da ćemo opet popiti kafu, koju ja plaćam.
Autor teksta: Ana Stojković