Četrdesettrogodišnji radnik u autoindustriji, MM, koji radi već godinama u inostranstvu, a rodom je iz Srbije, podelio je za Hendikep magazin svoju borbu sa depresivno-ankcioznim poremećajem i pristao da o tome govori pod inicijalima, jer smatra da društvo još nije spremno da mentalne bolesti percipira na pravi način.
Nakon primanja vakcine Fajzer protiv korona virusa, on dobija čudne simptome. Nesanica, grčevi u rukama i nogama, hronični umor, gubitak apetita i strašna težina u grudima koju je noćima osećao, teraju ga da potraži lekarsku pomoć.
AS: Kako je počela manifestacija ankciozno – depresivnog poremećaja? Kakve ste simptome osećali?MM: Počelo je sa promenama u rukama. Nisam mogao da kontrolišem ruke, nisam mogao da ih opustim. Onda je počelo to da se to isto dešava i sa nogama. Onda je počelo i sa stomakom. Izgubio sam načisto apetit. Jeo sam nešto, ali vrlo malo. I nakon toga je krenulo sa nespavanjem. Nisam spavao osam noći. Trudio sam se da ostanem pribran na poslu, jer tih dana ja nisam osećao nikakav umor. Samo da sam mogao da odspavam makar dva sata.
AS: Šta se desilo nakon osmog dana?
MM: Desilo se blago gušenje tokom noći. Nisam mogao da dođem do vazduha. Kada izađem napolje, gušim se. Bila je Nova godina, 2 ili 3 januar, morao sam da izađem na vazduh jer nisam mogao da dišem. Onda sam rešio da odem kod doktora. Tamo su obavili razgovor sa mnom.
AS: Kako je izgledao taj razgovor?
MM: Pitali su me šta je problem. Mada, nije da nisam znao šta je problem. Znao sam da me nešto muči, davi, ali ne znam šta.
AS: Da li ste tada imali neki konkretan problem sa poslom, egzistencijom? Neki drugi vid problema?
MM: Ne, radim u Sloveniji skroro petnaest godina, dakle problem sa egzistencijom nemam, ali nisam znao doktoru da odgovorim zašto mi se to desilo. Te konstantne brige, šta ću, kako ću, da li ću kući završtiti sve što sam započeo, dakle stvari iz svakodnevice. Nekada čovek ne može da se izbori sa tim problemima.
AS: Kakav je bio ishod psihoterapije, da li je pomogla, šta kaže stručnjak?
MM: Doktor mi je rekao da stvari počnem malo drugačije da gledam. Da slušam više muziku, da se više družim, da probam da nađem partnera. Dakle, sve ono što je normalno. Ja sam svestan svega, ali stvari su malo drugačije. Dobio sam da pijem antidepresive. Seroksat preko dana, tritiko uveče.
AS: Da li ste probali nešto od toga što Vam je lekar rekao da integrišete u svakodnevni život?
MM: Iskreno i nisam, osim što sam krenuo da se bolje osećam nakon svega. Nisam imao te probleme više. Nisam uradio sve te stvari koje mi je doktor rekao, jer nekako nemam želju.
AS: Šta je dovelo do toga da izgubite želju za normalnim aktvnostima kao što su druženje ili partner?
MM: Odlazak od kuće non stop zbog posla, brige, razmišljanje o roditeljima koji stare. Nekada to uspeš da staviš pod kontrolu, nekada ne. Ako ne pijem te lekove, odmah počinjem da dobijam nesanice i moram opet da pijem terapiju.
AS: Da li Vas to stanje omelo u poslu?
MM: Naravno, šef je primetio da sa mnom nešto nije u redu. Rekao sam mu iskreno šta se dešava i ljudi su mi maksimalno izašli u susret. Bio sam na bolovanju skoro 4 meseca.
On kaže da mu je terapija antidpresivima pomogla da nastavi da radi i normalno funkcioniše, ali i dalje strepi da se napad ne desi ponovo. Kaže da su stručnjaci za psihoterapiju iz Srbije dosta bolji od onih iz Slovenije jer oni ne razgovaraju puno sa pacijentima, a u njegovom slučaju je to bilo presudno. Iako mu život u Sloveniji više prija i zbog posla i ljudi sa kojima sarađuje, kaže da nema veliki broj prijatalje sa kojima se druži.
On za Hendikep Magazin poručuje ljudima da nije sramota otići kod psihijatra i zatražiti pomoć, jer je to jedini način ka ozdravljenju.
Autor teksta: Ana Stojković