Epilepsija ili sveta bolest jeste grupa psihičkih ili organsko -psihičkih bolesti i stanja kod kojih dolazi do različitih oblika izmene svesti i stanja svesnosti.
Kada je reč o vezi između ove grupe poremećaja i umetničkog stvaranja, u prvi plan dolazi temporalna ili psihomotorna epilepsija ili grupa tkz. kriznih epileptičnih stanja. Ishodište ovih stanja može se lokalizovati u jednom delu kore velikog mozga.
One su praćene oštećenjem svesti, konfuzijom i modifikacijom polja svesti.
Mogu da se jave kao: krize sa intelektualnom simptomatologijom, tj. kao izolovan poremećaj svesti u kojem se ispoljavaju panoramske vizije, paroksisitična prisećanja (ekmnestičke halucinacije) i prisilne misli:
Kao krize sa instiktivno – osećajnom simptomatologijom, u kojima dominiraju doživljaji straha i opšte nelagode, znatno ređe osećanja ispunjenja i radosti; kao psihosenzualne krize, kojima dominiraju vizuelni, auditivni, objektivni, gustativni i drugi poremećaji opažanja u vidu iluzija i halucinacija; i kao psihomotorne krize ili krize sa automatizmima, u kojima dolazi do gubitka kontakta sa okolinom i pojave automatskih oblika ponašanja (žvakanje, gutanje, trljanje ruku, svlačenje, lupanje rukama, fuge, automatizmi mimike)…
Epilepsiju prate i psihički poremećaji, bez ikakvog specifičnog svojstva koje bi ih dovodilo u vezu sa suštinom epilepsije kao bolesti.
Psihička stanja nisu retka, viđaju se kod pet do deset obolelih. Najćešće su to akutne psihoze.
Često se izdvajaju svojom atipičnošću koja otežava svrstavanje u određeni nozološki okvir.
Ljubomir Erić u knjizi ,,Psihopatologija i psihoanaliza likovnog izraza“ govori o stanju pacijenta koji je bolovao od epilepsije koji je u stanjima temporalne epilepsije i shizofrenije, kombinaciji bolesti od koje je bolovao Vincent Van Gog, spontano crtao, krijući se od drugih. Naslikao je seriju crteža koje je kasnije poklonio lekarima.
Na njima se, prema rečima Ljubomira Erića, mogla sagledati psihopatologija straha kao i nagla obuzetost religioznim sadržajima, koja se inače javlja nastankom bolesti.
U istraživanjima istoričara umetnosti utvrđeno je da su slikari koji boluju od epilepsije jako retki.
Epileptolozi Maršan, Fortino i Peti, pokazali su da automatizam kod epilepsije i epileptičnih pražnjenja može da predstavlja nadahnuće za umetničko – likovnu ekspresiju.
Lis (1949) je prikazao slučaj epileptičnog deteta koje je umetnički stvaralo.
Najpoznatiji slikar koji je bolovao od temporalne epilepsije ili od njene kombinacije sa shizofrenijom bio je holandski slikar Vinsent Van Gog, čiji je doprinos modenom slikarstvu izuzetan.
O bolesti Van Goga napisano je do 1941. godine 18 monografija i studija koje je uglavnom uradio Kraus (1941.)
Za dijagnozu shizofrenije opredelili su se Princhorn i Jaspers, za dijagnozu epilepsije Deli, Navratil i Gasto, dok su Brojler i Šilder smatrali da je Van Gog bolovao istovremeno i od epilepsije i shizofrenije.
Minkovska o bolesti Van Goga piše:
,,U slučaju Van Goga život i psihoza su se ujednili u jedno sasvim nedeljivo telo. Nema dovoljno razloga da se govori o stilu života. Psihoza ovde nije uništila ništa, u stvari, ona ništa nije poremetila. Ona je dodala samo jednu novu notu, da bi na svom vrhuncu dovela do unutrašnje tragedije umetnika“.
Nevezano za dijagnozu koju su mu lekari postavili, u likovnim radovima Van Goga ne vide se nastranost i neproporcionalnost, niti bilo kakvi drugi elementi poremećaja strukture likovnog izražavanja, niti, pak, promena stila i, pored niza patomorfnih fenomena: konfuznosti, straha, nenadano duboko probuđene religioznosti i sl.
U periodima kada je jasno ispoljavao bolesno stanje (1888-1899), stvorio je nekoliko slika koje su se razlikovale od ostalih samo nešto drugačijim tehničkim izvođenjem. Na njima se ispoljava anksiološka svest i opšte uznemirenje koje je prikazao uskovitlanom linijom grafizma i nešto drugačijim tonalitetom boja ( ,,Noćna kafana“, 1888, ,,Zvezdana noć“, 1889, ,,Životno polje sa gavranovima“, 1890).
Ako Van Gogu pridružimo i velikog ruskog pisca Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji je najverovatnije bolovao od istog ili sasvim sličnog oblika epilepsije, onda se može reći da epileptična stanja mogu da donesu, ili, pak, da njima budu praćena, originalne elemente u nastanku i razvoju oblika i sadržaja likovnog ili verbalnog izraza, utiskujući na njih snažan pečat genijalnosti.
Izvor: ,,Psihopatologija i psihoanaliza likovnog izraza“, Ljubomir Erić
Autor teksta: Ana Stojković