Detinjstvo je dar od Boga. Biti dete je najlepši deo našeg života. Od trenutka kada se rodimo, pa sve do završetka puberteta, mi smo divna, mala bića koja su čiste duše. Deca su bića koja uče od starijih kakav je ovaj život, šta mogu očekivati od njega i stariji im ukazuju na greške.
Zbog svih obaveza koje nam skraćuju vreme za uživanje, kada smo deca, jedva čekamo da odrastemo. No, tek kada odrastemo i kada nas sustignu prave i teške obaveze, zaželimo da se makar na kratko vratimo u detinjstvo.
S obzirom da sam jako mlada okusila život kao odrasla, zrela ličnost koja je prihvatila sve odgovornosti za sebe i svoj život, mogu vam reći da mi period detinjstva veoma nedostaje. Nedostaje mi ona bezbrižnost koju sam imala. Nedostaje mi igra sa drugarima i slobodno vreme koje sam imala nakon završavanja svih obaveza.
Biti dete je predivno: prvi nestašluci, prva drugarstva, prve simpatije, prvi izlasci. Detinjstvo se uvek pamti. Pamte se prvi dani u vrtiću, u osnovnoj, a zatim i u srednjoj školi, prve simpatije.
Zašto je lepo biti dete? Biti dete je blagoslov. Dete mašta, sanjari. Dete ne pravi razlike među decom ako su različite boje kože. Deca su uvek iskrena. Deca znaju da kažu: izvini, molim te, volim te i hvala. Deca su neiskvarena bića. Ona su naši mali anđeli. Naša su deca ukras sveta. Da smo se bar jednom ugledali na decu, ne bi bilo ratova, raznoraznih sukoba i omalovažavanja.
Deca ne osuđuju. Deca uvek pomognu. Deca su posebna. Odrastanjem, dete se menja. U zavisnosti od roditelja i okoline, dete bude neiskvareno ili ‘pak zapadne u loše društvo.
Čuvajte našu decu. Čuvajmo onu dobrotu u njima, anđeoski pogled. Često sam prisustvovala situaciji gde su deca pomagala ljudima sa invaliditetom, družila se sa decom koja imaju autizam, Daunov sindrom, cerebralnu paralizu.
Deca koja imaju smetnje u razvoju, zaslužuju da se igraju, da se druže i uživaju u životu. Njihov život je svakodnevna borba. Zaslužuju da imaju malo oduška. Nažalost, oni nisu svesni da je ovaj svet surov. U trenucima dok su mali, ne očekuju da će biti odbacivani, već voljeni.
S druge strane, kako odrastaju, deca poprimaju osobine odraslih, na njih utiče okolina, te samim tim počinju osuđivati, žaliti ili ono najgore, podsmevati se. No, nisu oni krivi. Krivi su roditelji i okolina koja ih uči da je sastavni deo života ljubomora i osude. Da našu decu od ranog detinjstva učimo da je ljubav najvažnija i da ona kreira svet, deca ne bi bila loša, niti bi mrzela bilo koga.
Obratimo pažnju, učimo decu da vole, ne da mrze. Budimo im primer koji treba da slede. Oni su naša najčistija bića i naša odgovornost. Ne kvarimo ih. Naučimo ih da ljudi sa invaliditetom ili nekom smetnjom u razvoju nisu „strašila“, već osobe sa dušom, srcem i emocijama. Učimo od dece. Ona su naš spas.
Autor teksta: Darija Petrović