Savremeno doba, 21. vek, doba tehnologije, interneta i manjka empatije… Zašto je to tako? Zašto nemamo razumevanja jedni za druge? Događa se da ljudi prolaze pored beskućnika, dok oni mole za nešto novca i smeju im se. Takođe, viđala sam situacije gde su druga deca ismevala decu druge boje kože, nacionalnosti i lošeg materijalnog stanja. Neretko se dešava da osuđujemo jedni druge zbog izbora, zbog načina oblačenja, odluka koje donosimo. Da li se manjak empatije događa zbog pojave interneta i društvenih mreža ili je to oduvek tako?
Žao mi je što se manjak empatije pokazuje najviše na ljudima sa posednim potrebama. Kada vidimo osobu u kolicima ili sa nekom vrstom hendikepa, žalimo ga i često izgovaramo: jadna njegova porodica, svaki dan koji provode sa njim je težak. Ljudi se pozivaju na te rečenice koje izgovaraju, opravdavajući se kako su samo realni i smatraju kako ništa loše nisu rekli. Čak štaviše, govore kako bi pomogli toj osobi, ali ne znaju kako. Pomogli bi, ali ne bi voleli da imaju bilo kakve veze sa tom osobom.
Osobe sa posebnim potrebama doživljavaju poniženja zbog izgleda. Teško pronalaze posao. Kada izađu iz kuće, prate ih pogledi radoznalih ljudi. Sažaljenja su sastavni deo njihovog života.
Saslušajte ljude, dajte savet, pomozite ako možete. Da svako od nas bar jednom dnevno zagrli nekoga kome je teško, svet bi nam bio bolje mesto za žvot. Nalušam se često rečenice: „Nisam ja psiholog da razumem sve i dam savet, ko će mene tako?“ Ako gledamo ko je kad nama pomogao i ako samo tako vraćamo, kakav život vodimo? Dogodiće se nešto, biće nama loše, trebaće nam zagrljaj i možda neće biti nikoga tu.
Ne znam da li da krivim internet i društvene mreže zbog manjka empatije ili nas? Smatram da smo sami krivi za sve što nam se dešava. Internet ne sme biti naš gospodar, već naš sluga.
Ima i izjava koje su me šokirale. „Empatiju imaju samo osobe introverti, one jadne nemaju nikoga i samim tim razumeju sve i teše, jer im treba prijatelj.“ Nikada ne smete tako govoriti. Svi trebamo imati barem zrno empatije.
Uvek kao primer uzimam osobe sa invaliditetom jer se njima i bavim, ali svima je potrebno razumevanje. Osuđujemo jedni druge, komentarišemo ko je šta obukao i koliko košta.
Mada, postoje situacije koje me demantuju. Poplave, zemljotresi i ostale vremenske nepogode ujedine ljude. Tada pokazujemo onu skrivenu empatiju i humanost. Bolesti, nemaština i epidemije su nam takođe otvorile oči.
U najtežim situacijama budemo jedni uz druge i čim se nešto popravi, reši, mi se okrećemo i ponovo osuđujemo. Naravno, uvek ima izuzetaka. Postoje empate koje se ne menjaju nijednog trenutka, a postoje i ljudi koji osuđuju i onda kada nije vreme za to. Malo empatije – svet će biti bolji.
Autor teksta: Darija Petrović