Kada se setim svojih prvih školskih dana, emocije su mi pomešane. Sećam se, iako sam bila mala, da sam bila pod velikom tremom jer dolazim u okruženje sa mnogo dece. Nisam znala šta me očekuje, mada, pre polaska u prvi razred, dve godine sam bila u vrtiću. Majka je to smatrala potrebnim, da bih se ja navikla na decu i okruženje.
U vrtiću su me deca prihvatila, bez problema, voleli su da se druže sa mnom, jer sam bila drugačija od njih. Niko se prema meni nije loše ponašao, negde su, čak, želeli da se druže sa mnom, jer sam „čudo od deteta“. Tada je to meni bilo veoma lepo, olakšavajuća okolnost i za mene, a i moju majku.
Sećam se, kada sam uz pomoć drugarice išla uz stepenice svoje nove škole, pogledom sam tražila majku, jer mi je ona bila velika podrška. Koliko se sećam, a čini mi se dobro, nosila sam zeleni kompletić i naravno, osmeh. Jer, preživela sam vrtić, preživeću i osnovnu školu. Imam drugare, zar ne? Olakšavajuća okolnost.
I da, tako je i bilo. Četiri godine prvog dela osnovne škole su prošle, brzo, ali sećanja na nju mi bude lepe uspomene. Tokom te četiri godine sam imala puno drugara i drugarica, bila sam prihvaćena, ali su me i dalje gledali kao „čudaka“. No, to mi nije smetalo, jer nisam doživljavala ništa loše od druge dece.
Ali, drugi deo osnovne škole mi nije ostao u lepom sećanju. Ne znam zašto, ali nisam bila prihvaćena kao ranije. Svakodnevno sam viđala drugu decu, stariju, a i mlađu od mene, koja su me zadirkivala jer idem drugačije od njih i često su me pitali: „Zašto ti ideš drugačije nego mi i zašto ti nas pomeraš na stepenicama kada ideš? Ide se desnom stranom, ne levom. Nauči već jednom.“ No, nije to bio jedini problem. Bilo je tu i ruganja. Mada, sada, iz ove perspektive, ne krivim ih. Nisu oni krivi. Oni su takođe bili deca kao ja.
Sećam se, kada sam došla u peti razred, očekivala sam da ću biti prihvaćena kao i ranije. Tako je negde i bilo u prvih par meseci, ali se ubrzo sve promenilo. Jedva sam čekala da se sve završi i da konačno odem. Možda sve ovo deluje grubo sada, nisam ogorčena, prebolela sam taj period, ali nije mi prijatno kada se setim.
Razumem decu koja su slična meni i koja se trenutno bore sami sa sobom i okolinom. Verujem da oni sami sebe trenutno krive zbog odbijanja dece, misle da su oni krivi za to, ali, ne, nisu.
Ovim putem želim da pošaljem podršku svakom detetu koje se bori sa sličnim problemima, nije važno da li ima fizički problem, važno je da se tom detetu pomogne. Ako se borite sa depresijom, viškom kilograma, izgledom, fizičkim problemom, samoćom, ocenama u školi – ne očajavajte. Sve će proći. Važno je da vi budete dobro, nije važno šta će neko da misli o vama. Čuvajte sebe, jer ste sami sebi najbolji prijatelj.
Autor teksta: Darija Petrović