OSVETA PROSEČNE VEĆINE
Stari Grci su smatrali da je veza između umetničkog stvaralaštva i ludila pozitivno utvrđena. Da genija nema bez primese ludila tvrdio je još Aristotel, a da u svakom velikom delu postoji nešto delirijumsko zapazio je još početkom XVIII veka i Herman Burhav, holandski slikar i osnivač kliničkog ispitivanja bolesti. Istorija umetnosti puna je i ovakvih primera: Šumana su proganjali stočići koji se okreću, Šopena je senka muve dovodila do besa, Van Gog je u naponu svog stvaralaštva odsekao sebi uvo, Mopasan je okončao u azilu za umobolne. Danas se odnos, uslovno rečeno, genijalnosti i ludila drugačije tumači. Neki pacijenti, koji nikada ranije nisu stvarali, u toku duševne bolesti otkrili su skrivene stvaralačke talente. Bolest je za njih, primetio je Vladeta Jerotić bila provokativni faktor…
Šetati plažom nag na 30 C u kupaćim gaćama pokriven medveđim krznom, prozujati gradom nag ogrnut ćebetom ili bacati saksije sa prozora na prolaznike u Bodlerovom stilu ,,očaraće“ posmatrače.
Rušiti koncept aristokratiji svirajući ekstremno našminkan kao Paganini ili se namazati sopstvenim izmetom poput Dalija učiniće se bolesnim, ludim i nimalo u skladu sa uobičajenim shvatanjem bunta, ljubavi ili nezadovoljstva.
Ipak, kreativno ispoljavanje sopstvenosti kroz boje, pisanje, brojeve, muziku, vođenje mase oduvek je pokretalo misli analitičara: hteli su da proniknu u tajnu stvaralaštva i istovremeno otkriju zašto su bolesti nerava neretko pratioci velikih stvaralaca.
Šumana su proganjali stočići koji se okreću, Šopena bi senka muve dovodila do besa, a Van Gog je u naponu prvog stvaralaštva odsekao sebi uvo i poslao ga ženi u bordel.
Stari Grci su smatrali da je veza između umetničkog stvaralaštva i ludila pozitivno utvrđena. Da genija nema bez primese ludila tvrdio je Aristotel, a da u svakom velikom delu postoji nešto delirijumsko zapazio je početkom XVIII veka Herman Burhav, holandski slikar i osnivač kliničkog ispitivanja bolesti.
Danas se pretpostavka genijalnosti i ludila drugačije tumači.
Između ove dve kategorije se ne može staviti znak jednakosti, upućuju podjednako filozofi i psihijatri.
,,Na osnovu činjenice da je čitav niz stvaralaca patio od manje ili više teških duševnih oboljenja ne bi se moglo zaključiti da između genijalnosti i ludila postoji neka uzročna veza. Osim toga, i kod stvaralaca koji su ozbiljno duševno oboleli, periodi u kojima se bolest najčešće ispoljavala bili su sasvim neplodotvorni ili slabijeg umetničkog ili filozofskog domašaja“, objašnjava Nikola Milošević, filozof i teoretičar književnosti.
Strindberg je, podseća, bolovao od šizofrenije. Međutim, u vreme kada se bolest najviše ispoljavala, ili nije pisao ništa ili su neka njegova dela iz takvog perioda imala manju umetničku vrednost.
Niče je bolovao od sifilisa, ali kada je bolest počela da uzima maha to je već ostavljalo trag u njegovim knjigama, a u trećem stadijumu bolesti nije bio u stanju da piše. Od šizofrenije je bolovao i naš čuveni slikar Sava Šumanović, ali slike koje su nastale u akutnom periodu bolesti daleko su slabije od onih koje je uradio u boljem zdravstvenom stanju.
,,Mopasan je takođe bolovao od sifilisa. U njegovim poslednjim pripovetkama su već vidljivi tragovi bolesti. Mopasan je u završnom stadijumu poživeo u azilu za umobolne“ – dodaje Milošević.
Julijana Nikolić Popović, psihijatar u Gornjoj Toponici, primećuje da su veliki ljudi intrigirali druge i da je postojalo interesovanje za njihove živote ponekad i više nego za njihova dela. Mnogi su uporno, često bezuspešno pokušavali da zaštite svoje živote od radoznalih.
Kafka i Jonesko, na primer, nikada nisu prihvatili brojne psihoanalize njihovih ličnosti i dela, smatrajući da su takva tumačenja ili netačna ili nedovoljna da objasne zašto su i kako stvarali.
,,Naknadno su, kada više nisu mogli da se brane ili objašnjavaju, tzv. biografi tražili ili nalazili pikantne detalje, ,,dokaze njihove nastranosti“(koji navodno ,nužno’ idu uz genijalnost). Tome su se pridružili i autori tzv. ,patologija’ i čini mi se da je potreba da se na ovako površan način bave životima drugih, tek sitna osveta prosečnih koji bi kroz prividno razumevanje da umanje njihov značaj“ dodaje, Julijana Nikolić Popović.
Prema Gaus – Laplasovoj teoriji verovatnoće na svet prirodno dolazi najveći broj ljudi koji su prosečno inteligentni, dok genijalnih ima samo tri do pet odsto.
,,Na drugoj strani se nalaze mentalno inferiorni sa intelektualnim potencijalom koji im ne omogućava da savladaju prosečne zadatke. Nekada se govorilo da su genijalac i lud braća rođena, ali samo zato što i jedni i drugi u socijalnoj sredini trpe ogroman pritisak razlikujući se. Većina koja to ne dozovoljava pokušava da ih ignoriše“ – upućuje Vlajko Panović, psiholog sa VMA.
Iz samo Kjerkegoru znanih razloga raskinuti veridbu, ili se ponašati krajnje infantilno kao Mocart ili Kafka, nekada je bio dovoljan razlog da vas društvo odbaci ili proglasi osobenjakom.
Ipak, blaga doza neurotičnosti je onda, smatra Petar Opalić, direktor instituta za mentalno zdravlje, nekada nužan uslov genijanosti. Neurotični ljudi, neraspoloženi, uplašeni, ankciozno – depresivni dodatno su motivisani za stvaranje.
Međutim, i ovde se isključivo misli na talentovane. Daroviti ljudi, prema Adleru, jednom od osnivača psihoanalize u nastojanju da kompenzuju neki nedostatak, često dostižu nivo izuzetnosti.
Hese u ,,Stepskom vuku“ objašnjava da neuroza nije nedostatak prirode njegovog ,,genija patnje“, već velikog bogatstva sposobnosti i snage koje se nisu uskladile.
Imaginacija, bez koje je stvaralašto nezamislivo, može rasteretiti pojedinca napetosi ili straha (posledice intrapsihičkih konflikata), ukoliko on, nadahnut, počne da stvara. Time se unutrašnje nezadovoljstvo smanjuje, a mašta postaje zaštitinik nagonskog i osećajnog potencijala.
Porodične istorije, između ostalog, navode ljude da povežu psihičke poremećaje i visoku nadarenost.
,,U porodici gde je postojao psihotični pacijent neretko se pojavljuje i genijalac.
Anštajn je, recimo, imao bolesnog sina, a postoje i mnogobrojni primeri gde je jedan brat oligofren (manjak inteligencije), a drugi visoko nadaren.
Verovatno i genetika igra veliku ulogu ili nama još nepoznata genetička kombinacija koja, sa jedne strane, može da proizvede ludilo, a sa druge strane genijalnost“ dodaje Opalić.
Kako složena interakcija nasleđa, činioci spoljašnje sredine i individualno životno iskustvo dovode do formiranja određene ličnosti objašnjava Sanja Nikolić, specijalista psihijatrije i magistar kliničke genetike Instituta za mentalno zdravlje: ,,U načelu se može reći da nasleđe određuje mogući opseg razvoja inteligencije svake jedinke, a spoljašnji činioci do kog će se stepena ona razviti. Inteligencija nije dovoljna sama po sebi da formira ličnost.“
Ipak, ukoliko osoba sa visokim stepenom inteligencije ima dovoljnu podršku sredine tj. ukoliko budu uspešno amortizovani pritisci koji iz te sredine dolaze ( u početku to čine deca, vršnjaci, kasnije se nastavlja kroz život), ta osoba će se razviti u emotivno stabilnu ličnost. Tada govorimo o punoj genijalnosti, mišljenje je psihologa Vlajka Panovića.
Nikola Tesla je svoje emocije surovo držao pod kontrolom. Kao i Niče nikada se nije ženio, a seksualni život mu je bio na nivou deteta. Zato je na intelektualnom planu bio planetaran i nedostižan. Genetski faktori ne utiču samo na formiranje inteligencije – već se zna i za njihov uticaj na razvoj temperamenta, a pored toga određuju i jačinu izvesnih unutrašnjih poriva koji uslovljavaju nastanak predispozicija za pojavu određenih psihijatriskih bolesti: šizofrenije, manično-depresivne psihoze…
Uzroci psihičkog oboljenja su, prema rečima Sanje Nikolić, nasleđena predispozicija, nepovoljni rani razvoj jedinke i životni događaji. Na pitanje da li su lečili visoko nadarene pojedince na toj, uslovno rečeno, granici ludila i genijalnosti, spec.neuropsihijatar psihijatrijske bolnice ,,Laza Lazarević“ Mirjana Ješić odgovara: ,,Bilo je par pacijenata, ali je teško reći šta je bila trauma za njih: napuštanje sopstvenog rada, kuće ili to što ih je neko ostavio. To su ljudi jakih emocija, žestokog intelekta, psihofizičke energije koja je razarajuća, ali istovremeno i potencijalno konstruktivna. Oni su genijalni ukoliko su sposobni da potencijale maksimalno iskoriste, van toga ne.To je nit koja deli genijalnost od ludila“, kaže Mirjana Ješić.
Klinički je dokazano da talentovani ljudi lakše nalaze izlaz iz postojeće situacije. Van Gog, u jednom od najočajnijih trenutaka kada se mogao prepustiti poremećenosti uma, priznanju poraza zbog povlačenja sa bojnog polja, bira spasonosnu mogućnost. Počinje da slika.
,,Lečio sam par visokotalentovanih ljudi koji su potvrdili status uspešnih stvaralaca. Takvi su retki. Njihov talenat je dolazio do izražaja u bolnici. Ogledao se u načinu savladavanja problema, visokom stepenu introspekcije i korišćenju različitih terapijskih mogućnosti“, upućuje Petar Opalić.
Dok, prema pravilu, umetnik koji oboli od psihoze prestaje da stvara u akutnoj fazi bolesti, ili, ako ona postane hronična, prestane sasvim sa stvaranjem, dotle neki drugi čovek, koji nikada nije stvarao, u toku iste duševne bolesti počinje odjednom da slika i piše.
,,Bolest onda predstavlja provokativni faktor koji je pokrenuo unutrašnju dinamičku ličnost na akciju“ ( Vladeta Jerotić-,,Bolest i stvaranje“).
Bitna osobina likovnog izražavanja psihički obolelih se iskazuje u trenutku kada osoba trpi ozbiljne poremećaje u funkcionisanju ličnosti, gubi integritet, ravnotežu i postaje dezorjentisana i dezorganizovana. Tada dolazi do proboja iracionalnih i nesvesnih snaga. Doživljavanje realnosti se sasvim menja. Pojačava se senzibilitet i čovek počinje drugačije da misli i oseća.
U knjizi ,,Psihopatologija i psihoanaliza likovnog izraza“ profesor Ljubomir Erić objašnjava da je teško odgovoriti na pitanje da li bi se te osobe likovno izražavale da nisu psihički obolele. Psihotična osoba na taj način pokazuje svoje viđenje stvarnosti, nagone, stremljenja. Izražavajući se kroz crtež, mogu nesvesno nacrtati znak simboličnom porukom, kao posledica kolektivno nesvesnog.
,,Izvor svake stvarne kreacije u čoveku je nesvesno u čoveku. Ispod ličnog nesvesnog koje je relativno površinski sloj celokupne psihe, ispod praga svesti, nalazi se kolektivno nesvesno čiji su sadržaji slike (arhetipovi).
Oni predstavljaju formulisane rezultate bezbrojnih tipičnih iskustava naših predaka“, objašnjava Julijana Nikolić Popović dodajući da se u posebnim društvenim stanjima ( a stvaralaštvo je takvo, ali i psihoza takođe) ovi sadržaji lakše pojavljuju.
U psihozi je svest, objašnjava ona, protiv svoje volje preplavljena sadržajima nesvesnog, savladana i bez mogućnosti kontrole nad nesvesnim sadržajima. U stvaralačkom činu sadržaji su prizvani i voljno oblikovani, dobili su formu i kroz nju su predstavljeni drugima. Stvaralac je uobličio sadržaje kroz delo, a psihotičar ostaje trajni zarobljenik sila nesvesnog.
Genijalnost je prema Vladeti Jerotiću oduvek smatrana ,,krajnjim rizikom i krajnom opasnošću“. Ljudi koji intenzivno dozvoljavaju preplavljivanje nesvesnih sadržaja mogu izgubiti kontrolu i ostati u tome do stepena psihotičnosti.
Balzak je izjavio da je zbog svakodnevnog osamnaestočasovnog rada dobio upalu mozga.
,,Pogrešno bi bilo reći da genijanost utiče na ludilo ili obrnuto. Genijalci imaju bolesti kao i ostali ljudi. Mogu da budu neurotični, opsesivni, da peru ruke sto puta dnevno, žive u samo jednom mestu bez drugih interesovanja. Lični život ne objašnjava veličinu njihovih dela“ – objašnjava Julijana Nikolić Popović.
Da li je na kraju bitnije to što je Niče pisao ,,Zaratustru“ već pomračenog uma ili ono što ,,Zaratustra“ govori? Progone li nas ,,stočići koji sve znaju“ kada slušamo Šumanovo ,,Sanjarenje“, ili Van Gogova šizofrenija dok gledamo njegovu ,,Kafanu u noći“?
Pred neponovljivom kreacijom, ili izgubljenim pogledom, ne razmišljamo da li su oni posledica prednosti ili mane onog čije je to ruku delo, već dodirnuti gasimo ,,Teslino“ svetlo i iznova sebe upoznajemo.
Autor teksta: Ana Stojković
