Na mejl Hendikep magazina pristigla je jedna inspirativna priča koju želim da podelim sa vama, dragi čitaoci. Ivana Kostić, divna dama, javila mi se da podeli svoju priču, sa željom da ohrabri osobe sa posebnim potrebama da se bore za svoje mesto u poslovnom svetu. Ivana je uspela da ispuni svoje snove i postane učiteljica. U nastavku teksta možete pročitati Ivaninu priču.
„Pozdrav draga Darija. Pre svega, želim da ti čestitam na uspehu koji si postigla sa Hendikep magazinom. S obzirom da čitam razne priče drugih, želela bih i ja da podelim svoju. Rođena sam sa cerebralnom paralizom. Detinjstvo mi je ostalo u lepom sećanju, a za to su se potrudili moji roditelji i sestra. Mada, nije to ono što želim sa tobom da podelim, već svoje iskustvo u vezi zapošljavanja i ispunjavanja svoje najveće želje. Kada sam bila mala, želela sam biti učiteljica, mada, mojim roditeljima je to, u prvi mah, bilo nemoguće. Ali, zapamtite, vera je najvažnija. Tokom školovanja, od svoje želje nisam odustala. Znala sam da je ~učiteljica~ jedini posao kojim želim da se bavim. Tako je i bilo. Upisala sam Učiteljski fakultet i završila ga sa desetkom, bez problema. Bila sam srećna, dok su moji roditelji bili šokirani, ali su me podržali. Priznali su mi da ih je strah i da se brinu da li ću se snaći, ali ja sam ih umirila. Znala sam čime želim da se bavim i tu je bio kraj. Ubrzo sam se zaposlila, mojoj sreći nije bilo kraja. Međutim…
Došao je prvi radni dan. Pre njega, nisam imala tremu niti sam posumnjala u sebe, jer sam znala da želim biti učiteljica i moj san se ostvario. Ali, kada sam se probudila tog jutra, osetila sam mučninu, počela sam da se tresem i noge su mi otkazale poslušnost. Nisam mogla ustati. Uplašila sam se, jer nisam navikla da mi se nešto tako dešava. Ali zašto, pitala sam se? U panici, pozvala sam sestru i ispričala joj situaciju, a ona je tada uradila neverovatnu stvar. Njene reči nikada neću zaboraviti.
„Ivo, ne paniči. Nema razloga za tim. Ti si borac i svaki san si ostvarila. Jedva si čekala ovaj dan, a sada odustaješ. Nemoj.“ Gledala sam je čudno.
„Kaća, da li će me deca prihvatiti? Šta da uradim i kako da se postavim ako mi se desi neka neugodna situacija?“
„Ivo, daj ne zezaj, ti si borac. Ispunila si svoj san, a sada želiš odustati. Ne budali, Ivana! Ustaj, jer te čekaju deca! Deci je, kao i tebi ovo sve novo. Nemoj da ih razočaraš. Deca će te zavoleti jer si posebna.“
Sećam se, stojim na vratima zbornice, zbunjena, ali smirena. Ispunila sam svoj san, nema mesta panici. Ali, negde sam se, iskreno, plašila reakcije dece na mene. Međutim, desilo se čudo…
Deca kao deca, dobra, iskrena, druželjubiva, bez predrasuda. Učinila su me ponosnom. Kada sam se pojavila među decom, desilo se ono što sam najviše želela. Prihvatili su me, bez obzira na „različitost“. Sa njima sam ostvarila poseban odnos, a deca su se svojim roditeljima hvalila kako imaju najbolju učiteljicu. Priznajem, ostala sam u šoku, ali sam bila srećna, kao i sada.
Nisam ispisala neke posebne detalje, jer bih pisala do sutra, ali želim svima da poručim da ne odustaju. Verujte u sebe. Niste drugačiji, vi ste posebni. Ako ste osoba sa invaliditetom, niste čudovište. Drugačiji ste, pa šta? Budite drugačiji, to nije ništa loše. Držite se. Podrška svima koji se bore sami sa sobom, a i protiv drugih.“
Ivana je veliki borac. Ona je primer kako se treba boriti za sebe i za svoje snove, bez obzira na poteškoće. Verujte u sebe i ne odustajte!
Autor teksta: Ivana Kostić / Darija Petrović