Sve više mladih ljudi u svetu, a i kod nas, usled proživljene traume koja se im se dogodila nakon određene toksične veze ili disfunkcionalnog ambijenta u kojem je odrastala, dobija dijagnozu graničnog poremećaja ličnosti. Stručnjaci smatraju da svaka stota osoba pati od ovog sindroma, a da ovaj poremećaj ne spada u ,,bolest“ u medicinskom smislu, već je reč o ,,hroničnoj maladaptaciji“ ili hroničnoj neprilagođenosti uslovima svakodnevnog života, mišljenje je diplomiranog psihologa u Klinici za psihijatrijske bolesti ,,Dr Laza Lazarević“, Jelene Lopatić.
,,Tu je neprilagođenost u interpersonalnim odnosima, kao i postojanje disfunkcionalnih stavova i ponašanja. U tom smislu, za razliku od drugih medicinskih entiteta, osobe sa poremećajem ličnosti obično ne prepoznaju da nešto nije u redu sa njima ili da sami imaju problem. One simptome poremećaja doživljavaju kao prirodni deo sebe, a u uslovima pojačanog stresa ili problema, pre imaju tendenciju da menjaju okolinu, nego sebe” – kaže Lopatić.
,,Pojam granične ličnosti prvi je publikovao Adolph Stern 1938. godine da bi označio grupu osoba koje su ispoljavale simptome između psihotičnog i neurotičnog poremećaja. Otto Kernberg je 1975. godine prvi uveo pojam granične organizacije ličnosti-borderline, koju karakteriše neuspeh u formiranju identiteta, primitivni mehanizmi odbrane (splitting, projektivna identifikacija, devaluacija i negacija), pogrešno testiranje realnosti pod dejstvom snažnog stresa. Grinker i saradnici su prvi uveli emprijske kriterijume za granični poremećaj ličnosti: neuspeh u formiranju identiteta, analitičke interpersonalne odnose, depresiju utemeljenu na usamljenosti, dominantnu izraženu agresiju. Kriterijume koji su danas važeći i inkorporirani su u dijagnostičke kriterijume DSM 5 odnosno ICD 11, utemeljili su Gundersin i Kob 1978. godine“, kaže za Hendikep Magazin dr Dragan Milošević, psihijatar SBPB u Gornjoj Toponici.
Ako iza paravana patite od intenzivne usamljenosti, srama i izuzetno ste kritični prema sebi, čak iako drugi izražavaju prema vama naklonost, a vi ne verujete da ste vredni ljubavi, možda je vreme da duboko pogledate u sebe i zapitate se da možda ne patite od graničnog poremećaja ličnosti.
Ako vas vaša popularnost, omiljenost među prijateljima, kompetetivnost na poslu i dalje čine praznim iznutra, a odnose sa drugim ljudima održavate na nivou prozaičnosti, ako vas sistem dovoljno ,,ne razume“, a profesionalci i institucije čine da pomislite da ,,niste dovoljno dobri“, sve ovo može ukazivati na klasične simptome GPL koji psihologija opisuje kao kompleksno stanje koje uključuje više psiholoških mehanizama kao što su dominantni nezreli mehanizmi odbrane, pre svega splitting, devaluacija i projektivna identifikacija.
,,Nema potvrde da je trauma presudni faktor u razvoju GPL, ali jeste važna za primarni odnos sa okolinom i razvojem objektnih odnosa. Zakočenost u razvoju ovih odnosa (pod uticajem traume ili nedovoljne brige za dete) zadržava ličnost na sizoparanoidnoj poziciji i onemogućava integraciju “dobrog” i “lošeg” selfa u celoviti integrisani self što vodi pojavi difuznog identiteta. S druge strane, nemogućnost integracije dobrog i lošeg objekta onemogućava stabilne interpersonalne odnose“ – kaže psihijatar dr Dragan Milošević.
Milošević dodaje da osoba nikada ne dostigne nivo zrelosti i uvek je u svetu fantazija, a ne u realnosti. Nema kapaciteta za sublimaciju, pa joj je i kreativnost ograničena. Nema emocionalne anoreksije i nema odbijanja ljubavi jer nema integracije dobrih i loših emocija i oslobađanja libida za zrele libidinozne – emotivne investicije.
,,Ovde se radi o stalnoj gladi za “dobrim” emocijama i strahu od loših. Zato im nije urođena preterana osetljivost i nemaju empatiju, jer oni nemaju kapacitete za to. Ove osobe neće nikada same potražiti pomoć tako da introspekciju mogu postići jedino u ozbiljnom radu sa psihoterapeutom analitičke dijalektičke orijentacije sa kojim će prorađivati to osećanje deteta i omogućiti mu dostizanje zrelosti“ – dodaje Milošević.
Osobe sa GPL na komplimente reaguju odbijanjem ili menjanjem teme. Ukoliko osobu sa GPL neko voli ona ga napušta ili mu ne veruje. One ne dozvoljavaju da ih neko zaista upozna. One se na taj način ograđuju od razočaranja, a urođena im je prekomerna osetljivost i empatija.
Stručnjaci smatraju su ove osobe u ranom detinjstvu malo mogle da učine sa svojim okolnostima. Jedini način da ne osete ponovnu bol bila je distanca od bolnih osećanja i odricanje od osećanja koja bi mogla potencirati osećanje uzbuđenosti, ljubavi, radosti ili pozitivne emocije.
Osobe sa GPL takođe mogu postati zavisnici od pshihoaktivnih supstanci, mogu se prejedati, konzumirati alkohol i na taj način pokušati da ispune ,,emotivnu prazninu“.
Prvi korak ka izlečenju od GPL, prema rečima stručnjaka, je sopstvena vera u sebe.
Umesto deteta koje u vama plače, potrebno ga je razumeti i ne osuđivati ga, jer je previše zahtevno. Stručnjaci napominju da je jako važno da ,,to dete“ koje je ranjeno potpuno prihvatite i ne dozvolite da opet upadne u mogući toksični odnos, već ga treba prepoznati i izbegavati.
Jedino onda kada sami sebi postanemo prijatelj, roditelj i pratilac, uplakano dete će postati odrasla osoba koja je spremna da se suoči sa životom i spoljašnjim svetom oko sebe.
Na kraju ovog isceljujućeg odnosa, moći ćete i opet da volite i da se povezujete sa drugima.
Važnost u izlečenju od ovog psihičkog problema je povezivanje sa psihologom ili psihoterapeutom.
Iskusan psihoterapeut će uz efikasnu psihoterapiju koja uključuje edukaciju, podršku porodici i obuku u socijalnim i emocionalnim veštinama pomoći da ovaj problem rešite.
Autor teksta: Ana Stojković