,,Ako vidiš kod kojeg stvorenja da je obdareno
Naročitom prednošću, pitaj se odmah da li ne pati
Negde u nekom manjku i traži sa istraživačkim duhom,
Pronaći ćeš odmah ključ svega njegovog obrazovanja“
Gete, Metamorfroza životinja
Umetničko delo plod je unutrašnje kosmogonije i inspiracije umetnika. Prema Adlerovoj psihoanalizi često je refleksija kolektivno nesvesnih sadržaja čovekove psihe koja se kod zdravih ljudi manifestuje u fazama stvaranja, a kod psihički obolelih u fazama bolesti kada kolektivno -nesvesni sadržaji preplavljuju čovekovu svest i oni u tim trenucima počinju da slikaju. Posebna osobenost likovnog izraza obolelih sastoji se u tome što se iskazuje u trenucima kada osoba trpi ozbiljne poremećaje u funkcionisanju svoje ličnosti, kada gubi integritet i ravnotežu i postaje dezintegrisana i dezorijentisana. Ove osobe nekada slikaju nesvesno simbole koje imaju arhetipsko značenje, a nekada i stereotipne kompozicije koje u svom načinu ispoljavanja imaju dosta ponavljanja u likovnom izrazu.
Refleksija osećanja dubokog istraživanja sopstvene ličnosti ili pojava i zbivanja oko sebe motiviše umetnike na stvaranje. Da je umetničko delo možda i samo ideja pokazuje primer francuskog umetnika Marsel Dišana (Marcel Duchamp), koji je stvarao po svome bez obzira na to šta su cenjeni kritičari imali da kažu dok su odlučivali među sobom šta jeste ili nije umetnost. Uzeo je jednu stvar iz trgovine – pisoar – i nazvao ga Fontana. Potpisao ga je sa R. Mutt i dopisao 1917. godinu. Tvrdio je da je to njegovo umetničko delo. Ideja je bila da samo umetnik može odlučiti šta jeste ili nije umetnost, a to kako delo nastaje nije toliko važno. Otada je ideja postala najvažnija i ono po čemu se umetničko delo razlikuje od običnog predmeta.
Analizom umetničkog dela moguće je otkriti ne samo stanje duha autora u momentu nastanka nekog dela, već i dublju pozadinu, koja može biti posledica nekog oboljenja. Klasični primer je Van Gogov autoportret bez uha koji je nastao nakon samosakaćenja kao posledica njegovog psihičkog oboljenja. Munk (Munch) je u seriji slika i grafika pod imenom „Krik” jasno dočarao stanje panike koje ga je povremeno obuzimalo i koje je čak i verbalno opisao. Veliki slikarski poeta prve polovine dvadesetog veka Sagal (Chagall), na nekoliko svojih slika, nastalih u doba teškog umetnikovog perioda, varira temu dvostrukog lica sa jednom njegovom stranom obično mračnom, a drugom – svetlom, što ukazuje na bipolarni poremećaj. Međutim, slika može biti ne samo odraz duha umetnika, već i ukazivati na neko organsko oboljenje. Tako je Mone (Monet), koji je bolovao od katarakte, razvoj ove bolesti ovekovečio velikim brojem slika lokvanja u njegovom japanskom vrtu. Utermolen (Utermohlen) je serijom autoportreta prikazao razvoj Alchajmerove bolesti, a Frida Kalo ( Frida Kahlo) je anatomski tačno svoje teške povrede ovekovečila na nekoliko svojih slika.
Posebno mesto u utemeljenju likovnog izražavanja psihički obolelih osoba u delatnost psihijatrije pripada nemačkom psihijatru i istoričaru umetnosti Hansu Princhornu. Umesto termina umetnost voleo je da koristi reč oblikovanje. On je u svojoj studiji Likovni radovi psihički obolelih objavljenoj 1923. godine stao na stanovište da je likovna produkcija obolelih od velikog značaja za rad psihijatara i da se njenim izučavanjem ili analizom otvorila nova oblast koja zaslužuje posebnu pažnju. Istakao je da je likovno izražavanje opšta ljudska potreba, koja se javlja i kod zdravih ljudi i kod bolesnih, ali da je ona kod psihički obolelih karakteristična i specifična, pošto su oni otuđeni od realnosti koju doživljavaju i opažaju na poseban način.
Princhorn je bio psihijatar sa klasičnim obrazovanjem zasnovanim na učenju tada najpoznatijih evropskih i svetskih psihijatara Eugena Blojrela (1856-1939) i Emila Krepelina (1856-1926), kao i na tada aktuelnoj geštalt – psihologiji Ludviga Kalgensa.
Princhorn je bio i pod uticajem ekspresionizma koji je tada u Nemačkoj bio glavni pravac u slikarstvu.
Stručnjaci se uglavnom slažu da je nemački ekspresionizam započeo s Mostom, grupom koja je začeta 1903. godine kada su četiri drezdenska studenta arhitekture, među kojima Ernest Ludvig Kirhner (1880-1938) i Erih Hekel (1883-1970), odlučili da osnuju umetnički savez „kako bi prokrčili put novoj nemačkoj umetnosti.“ Grupa je službeno osnovana 1905. i pojavila se u javnosti bez nekog posebnog umetničkog programa osim želje da se protive „starim afirmisanim silama“ i stvore „most“ prema budućnosti. Kao i mnogim naprednim Nemcima i njima je viziju oblikovao filozof Fridrih Niče (1844-1900).
Sledstveno tome, Prichorn se bavio isključivo shizofrenijom i likovnim izrazom shizofrenih bolesnika i pretežno se interesovao za korišćenje likovnih produkcija u cilju postavljanja dijagnoze i dovođenja u vezu bolesti i stvaralačkog podsticaja uopšte.
Njegova interesovanja za likovne radove psihički obolelih nije bilo usmereno na psihološko objašnjenje već na intelektualnu intuciju, kako je sam rekao. Kris (1953) smatra da je takav imao za cilj da podrži jednu estetsku tezu i založi se za nemačku ekspresionističku umetničku školu.
Princhorn je značajan i po tome što je sakupio veliki broj crteža i slika psihički obolelih pa je njegova kolekcija nazvana hajdelberškom i bila je najveća u Evropi. Sačinjavali su je radovi obolelih od šizofrenije, od manijakalno – depresivne psihoze i od ostalih kategorija psihički obolelih.
Tipični predstavnik nemačkog ekspresionizma, koji je Princhorn izučavao, bio je i Edvard Munk koji se proslavio serijom slika, a jedna od najpoznatijih je i ,,Krik“ na kojoj su norveški naučnici infracrvenim zracima identifikovali rečenicu na kojoj je pisalo: „Ovo je mogao da naslika samo ludak“ upisana olovkom u gornjem levom uglu slike. Originalna slika Munkovog ,,Krika” prikazana u njegovom domu u Oslu 1983.godine postala je prikaz ljudske anksioznosti.
U tekstu BBC Arts iz 2019. godine piše da je ovo delo „izraz umetnikove strepnje na prekretnici u istoriji, u svetu koji je sve više odsečen od starih tradicija“ i da ima sličnosti sa svetom danas.
Umetnički kritičari su se dugo vremena pitali da li je ta rečenica napisana od strane umetnika ili pak vandalski čin nekog ogorčenoog gledaoca. Sumnjali su da je napisao sam umetnik s obzirom na to da je imao mentalnih problema.
Kustosi iz muzeja skoro da su potvrdili autentičnost Munkovog rukopisa stavljajući ga pod infracrvene zrake, upoređujući rukopis iz njegovih beleški i pisama i na taj način dali pozitivnu afirmaciju da je to najverovatnije napisao sam Munk..
Slika Munkovog ,,Vriska” ukradena je iz Norveškog umetničkog muzeja 1994. Godine, a sliku su pronašli britanski detektivi nakon tajne operacije.
Munk je nakon izlaganja ovog dela koje je naišlo na brojne kritike i polemike odnoseći se na njegovo mentalno zdravlje napisao u svojim dnevnicima da su ga te reakcije dosta povredile. Veruje se da je nakon tih kritika Munk dodao tu rečenicu na sliku.
Munk je nakon nervnog sloma 1908. godine hospitalizovan u mentalnu ustanovu.
„Bez anksioznosti i teskobe bio bih kao brod bez kormila” – napisao je Munk u svom dnevniku.
Izvor: Psihoanaliza i psihologija likovnog izraza, Ljubomir Erić
Autor teksta: Ana Stojković