Ispovest osobe koja se izborila sa depresijom i sindromom slomljenog srca
Beograđanin, otac dvoje muške dece, fakultetski obrazovan, koji radi u administraciji na jednom od beogradskih fakulteta, podelio je za Hendikep magazin svoju borbu sa depresijom, ali i sindromom slomljenog srca.
Naime, ovaj pedestpetogodišnji čovek koji je želeo da ostane anoniman zbog stigme koja prati duševne poremećaje, a naše društvo to teško razume i prihvata, borbu sa depresivnim epizodama vuče od ranog detinjstva. On se kao mladić osećao vrlo neshvaćenim zbog ,,izuzetnih“ interesovanja koje je imao naspram druge dece, a tiču se filma, muzike i slikarstva i kako je rekao nije se baš uklapao u društvo, te je radije ostajao sam i asocijalan zadubljen u sopstvene svetove umetnosti. Još tada posećuje psihologa i pokušava da na individualnim terapijama odagna osećanje tuge, ali mu na žalost ni te psihoterapije ne donose neku korist.
Njegova borba sa depresijom nastavlja se i u odabiru fakulteta, gde po nagovoru oca upisuje Pravni fakultet, uporedo sa Filozofskim, ali ni tu se ne zadržava dugo jer počinje da radi u administraciji na jednom od beogradskih fakulteta. Kaže da je bio srećan jer je dobio posao i napokon mogao da plaća svoje račune, ali da ga generalno taj posao nije ispunjavao te iz tog razloga opet oseća blagu neraspoloženost.
Na kraju odlučuje da završi fakultet na kome radi i uspeva u tome, ali nažalost nakon toga mu, prema njegovim rečima, biva dodeljen posao koji nije primeren fakultetskoj diplomi koju poseduje, te se dodatno oseća depresivno. U međuvremenu, ulazi u bračne vode, iako je smatrao da to njemu, tako depresivnom, nikada ne može da se desi.
,,Depresija je takva bolest koja daje neke iluzije, koje uopšte nisu istinite, i ja sam mislio da meni brak ne može da se desi. Ali, kako postoji više vidova depresije i kako je kod svake osobe drugačija, mora se verovati u to da je ona izlečiva i da je potrebno vreme da se ona prevaziđe“- kaže za Hendikep magazin ovaj pedesetpedogodišnjak.
,,Prve dve godine braka sa bivšom ženom i rođenje deteta bio je moj najlepši period u životu. Radio sam na fakultetu i lepo sam se slagao sa ženom. Međutim, u jednom trenutku i moja žena postaje jako depresivna i dijagnostifikuju joj težak oblik depresije. Zapravo, dijagnostifikovan joj je bipolarni afektivni poremećaj, te sam prolazio vrlo teške trenutke sa njom. Pored svog stanja morao sam da brinem i o njoj i da se nosim i sa njenim zanemarivanjem dece i obavezama u kući. Ona je rekla da može da kuva samo vikendima, ali vi kada imate dvoje male dece ne možete tu decu ostavljati gladnom, te sam ja svakodnevno išao da kupujem deci hranu. Bilo je dosta teško. Uporedo sa tim poremetili su se i naši odnosi u braku.“
,,Vi osećate veliku odgovornost kada imate dvoje male dece, a meni se depresija nekada manifestovala tako da mi se uopšte nije ustajalo iz kreveta ili išlo na posao, ali sam morao. Jer sam ja odgovoran za njihove živote. Tako, postajem još više depresivan i zbog odnosa u kući i na poslu.
Dve godine smo išli na bračne terapije u Lazu Lazarević, gde se sa sličnim problemima obraćaju i drugi ljudi ako se nađu u teškoj porodičnoj situaciji, međutim, ja nakon izvesnog vremena saznajem da je ona imala i aferu sa drugim čovekom, meni iza leđa. Ja nisam ni slutio da je moguće tako nešto i to su situacije koje čoveka izbace iz koloseka. Ja sam se teško razboleo. Upadam u veoma teško stanje praćeno nesanicama i probadanjem u predelu srca. Doktor mi govori da imam tzv. sindrom slomljenog srca i daje mi ozbiljne antidepresive. Šalje me kod kardiologa i ona mi odmah kaže da ja imam taj sindrom. Srce se ponaša kao japanska hobotnica. Kao da se srce skupi. Posle ispitivanja moje srce je bilo zdravo, ali srce nakon nekog traumatskog događaja deluje kroz psihosomatsku bol. To je bol koji ima mentalno poreklo. Srce reaguje tako na neprijatnu situaciju. I najbolje je da prođe neko vreme, da živiš nekim normalnim životom, da to prođe. Moja žena baš tada upada u neku euforičnu fazu i postaje strašno zainteresovana za ljubavne odnose. To nije radost koja je izazvana konkretnim događajima, već je veštačka, deluje izveštačeno. Bila je vrlo logoreična i trošila je jako puno novca. Čovek u tom stanju troši jako puno novca. Onda je psihijatrica poslala na lečenje u Lazu Lazarević gde ona dobija jake lekove. Ti lekovi treba da pomognu, a sa duge strane čine čoveka zombijem. To je bilo jako zabrinjavajuće jer sam razmišljao da se razvedem. Ne zbog njene bolesti već zbog toga što je ona mene prevarila“ – nastavlja svoju priču ovaj Beograđanin.
Prema njegovim rečima, nakon ovih događaja, da nesreća bude veća, njegovoj ženi pronalaze rak dojke i on zajedno sa njom ide na terapije. On pomišlja da ne treba da se razvodi jer je ona teško bolesna i da ne može da ostavlja ženu koja je bolesna, koja je majka njihovo dvoje dece i on je u strašnom premišljanju. Kaže da rak dojke takođe izaziva teške depresije.
,,Ona je strašno izgledala, samo je sedela i gledala u pod. Bila je skoro nesposobna da radi bilo kakav posao. Sve je palo na mene. Ja sam zaključio da bilo bolje da se skinem sa antidepresiva i izborim se bez njih. Krenuo sam da pušim jako mnogo. Najviše mi je prijalo da budem sa mlađim sinom i gledam kako se on igra sa drugom decom i uživali smo da budemo zajedno. I to je bio način da izađem iz te teške situacije. Dobra je stvar da čovek ide u prirodu, planinarenje“ – nastavlja svoju tragičnu ispovest ovaj Beograđanin.
Žena mu je posle godinu dana operisana, uspešno, i nakon dve godine se potpuno oporavila a njeno psihičko stanje se popravilo. On tada pomišlja da se pomiri sa njom, međutim, njena bolest se vratila. Upala je u stanje euforije.
,,Moja odluka da se razvedem je trajala dugo i razgovarao sam sa njenim psihijatrom o tome šta treba da radim. On mi je rekao da to nije dobra ideja, ni za nju ni za mene. Međutim, ja sam ipak odlučio da se razvedem. I morao sam da pregovaram sa njom da ja dobijem starateljstvo. Ona se nećkala, ali je na kraju ipak pristala je na to“ – kaže ovaj čovek.
On dodaje za Hendikep da je i razvod braka jedna od najtežih životnih situacija posle smrtnog slučaja koje može i te kako uticati na mentalno zdravlje pojedinca, ali pošto su se sporazumno razveli sve je nekako ispalo na kraju dobro.
On oseća olakšanje nakon razvoda i uz pomoć brata on kupuje bivšoj ženi stan gde ona živi, a on nastavlja život sa decom. Svojoj bivšoj ženi pomaže i dalje u svemu tako da nastavljaju jedan netipičan, ali fer odnos ljudi koji izlaze iz bračne zajednice. I dalje, kako kaže, oseća blagu depresiju, ali smatra da su najteži trenuci iza njega.