Svako od nas poznaje nekoga ili, ako ne poznaje lično, onda je bar čuo životnu priču neke osobe sa invaliditetom.
Svetska literatura je, takođe, zavidan broj puta obradila upravo ovu temu. Uzmimo u obzir, na primer, Dostojevskog, koji je i sam patio od epilepsije, pa je to svoje iskustvo iskoristio kao prednost u formiranju karaktera sa istim ili sličnim problemom.
Njemu se pridružuje i naš veliki pisac dvadesetog veka – Bora Stanković, koji je u zbirci priča Božiji ljudi obradio ovu temu na nešto drugačiji način dajući čitav katalog junaka koji po svojim karakteristikama u današnjem duhu jezika mogu biti nazvani osobe sa invaliditetom. On je možda i dublje od svih pronikao u suštinu pogleda na invaliditet kao potencijalnu kaznu za praroditeljski greh koji u sebi nosi ogroman potencijal za iskupljenje, ozdravljenje i na kraju – blagoslov, što bi bila tema ovog našeg promišljanja na zadatu temu. Kod Bore Stankovića ovi su ljudi na sebi poneli hristoliku žrtvu. Iako bez svesti o tome da je krst koji nose zapravo žrtva kojom iskupljuju čovečanstvo, mnogi od njih nisu ni svesni svoje uloge, kroz život idu nesvesni izuzetnosti i dragocenosti koji njihov život predstavlja za čovečanstvo uopšte.
Naravno, ne možemo a da se ne osvrnemo na još jedan klasik svetske književnosti, ovoga puta reč je o romanu Buka i bes Vilijama Foknera koji sa sobom ne nosi nikakvo razrešenje, ni dah optimizma, ali je svakako validan način promišljanja kada u fokusu imamo kaznu – nasleđenu ili stečenu. Kao mogući ključ problema sasvim očekivano, ali ne uvek u praksi ostvarivo, ovde nailazimo na čistu i grehom neopterećenu ljubav, čije odsustvo svakako dovodi do niza tragičnih i uznemirujućih događaja koje potresaju dušu čitalaca i katarzično čiste od loših naslaga.
Pisci su nas oduvek nadahnjivali da otvorimo oči, i fizičke, ali još više one duhovne i studiozno i sa punom pažnjom posmatramo svet i kauzalnosti koje u njemu oduvek vladaju.
Danas nije isto biti osoba sa invaliditetom kao što je to bilo pre nekog vremena u prošlosti, kada je na ove osobe i njihove porodice bila utiskivana bolna stigma.
Ili, kada su, ne pronalazaći mesto za sebe, bili skrajnuti na marginama društva.
Međutim, nova vremena sa sobom nose i nove izazove. U današnje vreme cilj društva bi trebao biti da ustroji svoje sisteme i institucije tako da svi njegovi članovi mogu raditi pod punim kapacitetom i samim tim dati svoj apsolutni doprinos u oblasti koja ih zanima ili za koju su posebno nadareni. Stvaralaštvo, kao i osećaj da smo nekome korisni i za nešto potrebni je ono što osmišljava život svake jedinke. Stoga, apelujmo na državne ustanove da prilagode svoje sisteme potrebama svih svojih građana, kako bi i ti građani mogli dati taj presudni doprinos ka prosperitetu društva kao celine. Tada će postati potpuno irelevantno gledište na invaliditet kao na kaznu ili blagoslov, već kao na datost koja sa kvalitetom života jedinke nema puno toga zajedničkog.
Problem invaliditeta možemo posmatrati kroz prizmu metafizičke opravdanosti i, zapravo, jedino tada možemo govoriti o njemu kao o blagoslovu ili kao o kazni. Tada nam postaje jasno da, iako su kazna i blagoslov diametralno suprotne, čak suprotstavljene odrednice, ipak čine završne odrednice istog puta. Do koje će nas odrednice odvesti slučaj, ili bolje sopstvena svest, zavisiće isključivo od nas samih i naše percepcije nečega kao kazne ili kao blagoslova.
Ostaje neupitno da je život ultimativna vrednost koja nema alternativu, i ako posmatramo iz te perspektive, svaki trenutak života je dar i blagoslov koji ne treba uprljati pitanjem da li je možda neki njegov deo suvišan.
Autor teksta: Jovana Dulić
Izuzetan tekst 👏👏👏