Progresivne metode lečenja depresije
,,Ja konstantno ohrabrujem svoje pacijente da se kreću, da rade, da se uključe u socijalni život. Radim sa njima na aktivaciji ponašanja, da ih pokrenem, motivišem i podržim da naprave pozitivne promene u njihovim životima. Da pozovu prijatelje, da budu kreativni, da nađu u sebi ono što ih motiviše i pokreće i da žive život u skladu sa tim.“
Marko Mihailović nakon srednje škole dvoumi se između studija filmske režije u Pragu i psihologije. Zbog nedostatka podrške, teške situacije u zemlji, odlučuje da ostane u Srbiji i studira psihologiju u Novom Sadu, kako bi što više naučio o funkcionisanju čovekove duše, ali i samog čoveka. Sav kreativni potencijal usmerava na nauku i mogućnost da sutradan pomaže ljudima u rešavanju kompleksnih psihijatrijskih i psiholoških bolesti.
Nakon atentata na premijera Đinđića, prema njegovim rečima, odlučuje da se otisne u inostranstvo. Život ga je odveo u Ameriku gde je nastavio da se akademski i profesionalno usavršava. Na Adler Univerzitetu završava master iz psihoterapije i organizacione psihologije. Nakon deset godina rada u oblasti kliničkih istraživanja iz psihijatrije i psihologije na Northwestern Univerzitetu u Čikagu otvara svoju ordinaciju u Čikagu pod nazivom ,,Chicago Centar for Wellbeing.“ Imao je prilike da upozna svetski poznate profesore psihijatrije i da se profesionalno usavršava dok sa njima blisko sarađuje.
Stručne i naučne radove objavljivao je u specijalizovanim žurnalima koji se bave temama iz psihologije i psihijatrije.
Na moje pitanje kako izgleda njegov radni dan i sa kakvim problemima se suočava on kaže da mu radni dan traje skoro dvanaest sati.
Marko Mihailović: ,,Moj radni dan traje od osam ujutru do osam uveče. Većina klijenata su iz srednjeg i visokog staleža, svi su odrasli ljudi i u proseku imam oko sedam klijenata dnevno.
Imam klijente i sa naših prostora, dok su ostali klijenti iz Severne i Južne Amerike, Evrope, i Azije.
Oni uglavnom dolaze sa simptomima depresije i anksioznosti, mada kroz razgovor mogu da se otkriju i dijagnoze poput poremećaja ličnosti, manične – depresije ili psihoze.
Imam višegodišnje iskustvo u radu sa psihozama i bipolarnim poremećajem koje sam stekao vodeći laboratoriju za klinička istraživanja iz psihijatrije na Northwestern Univerzitetu u Čikagu.“
Ana Stojković: „Koja se od metoda lečenja najbolje pokazala? Da li je to razgovor ili kombinacija medikamenata sa psihoterapijom?”
Marko Mihailović: ,,Najbolje se pokazala kombinacija medikamentozne terapije sa psihiterapijom. Prvo se radi na dijagnostifikovanju problema, potom na određivanju plana tretmana i konačno se određuje medikamentozna terapija i radi se psihoterapija.“
Ana Stojković: ,,Kako Vi motivišete ljude koji boluju od depresije da se socijalno integrišu u društvo, jer su depresivne osobe sklone izolaciji i povlačenju kao i nedostatkom akcije?“
Marko Mihailović: ,,Koriste se različite tehnike da se pacijenti pokrenu uključujući bihejvioralnu aktivaciju i socijalizuju, da bi pacijenti počeli da se integrišu u društvo što je više to moguće. Takođe, koriste se različite emotivne intervencije kao što su relaksacione tehnike uključujući vežbe opuštanja, duboko disanje, progresivna mišićna relaksacija, slušanje muzike, meditativne tehnike, refleksija, kontemplacija, itd. Bitno je da pacijenti nauče da opuste svoje telo.
Koristim i kognitivne intervencije, dakle, pokušavam da klijentima pomognem da menjaju svoj način razmišljanja. Dakle, da menjaju i šire svoju perspektivu na određene stvari iz njihovog života. Kod ljudi koji imaju emotivne probleme dešava se da se zalede i da se njihov um zadržava samo na negativnim situacijama. Um osobe koja ima depresiju biće zalepljen za negativna iskustva i dešavanja što održava depresivnu fazu. Onda im pomažem da izađu iz toga menjajući svoju perspektivu na život. Ja im kažem: ,,U pravu si, to je negativno, da li ima bilo šta što je dobro u tvom životu?” Dakle, nije sve loše u životu, već postoji ceo spektrum stvari između dobrog i lošeg kojeg treba da postanemo svesni i da ga prihvatimo kao stvarnost.
To je konstantan rad i trudim se da razumem svakog klijenta ponaosob jer se svi razlikuju kao i problemi sa kojima se nose. Nije tretman isti za svakoga. To zavisi i od moje sposobnosti da se prilagodim i da razumem kontekst u kojem živi osoba sa kojom radim. Ja konstantno ohrabrujem svoje pacijente da se kreću, da rade, da se uključe u socijalni život. Radim sa njima na aktivaciji ponašanja, da ih pokrenem, motivišem i podržim da naprave pozitivne promene u njihovim životima. Da pozovu prijatelje, da budu kreativni, da nađu u sebi ono što ih motiviše i pokreće i da žive život u skladu sa tim.“
Ana Stojković: ,,Koliko dugo traju razgovori sa pacijentima?“
Marko Mihailović: ,,Razgovori traju oko sat vremena. Ako je depresija u pitanju, uglavnom se viđamo jednom nedeljno, mada nekada stanje pacijenta zahteva češce seanse čak više puta nedeljno.”
Ana Stojković: ,,Pošto su u Srbiji ljudi sa mentalnim poremećajima stigmatizovani, da li je u Americi slična situacija ili ne?“
Marko Mihailović: ,,Nije idealno, ali je znatno bolje. Situacija je mnogo drugačija. Ljudi ovde generalno ne osuđuju druge ljude, ali stigma i ovde postoji. Ljudi sa naših prostora sa dijagnozom u određenim situacijama ne žele da koriste osiguranje jer se boje da poslodavci ne saznaju za njihovu dijagnozu iako je zakonom zabranjeno da takve informacije dođu do poslodavca. Ovde je sve fino, kulturno i empatično, u rukavicama, ali i dalje ljudima sa mentalnim poremećajima nije lako da nađu posao i da ga zadrže. Situacija je bolja ovde i ima dosta prostora za napredak.”
Ana Stojković:,,Dakle, Vaši pacijenti moraju da kriju svoju bolest?“
Marko Mihailović: ,,Da, oni ne žele da pričaju poslodavcima o tome iako postoji izvesno razumevanje za mentalne bolesti i poštovanje diskrecije. Imao sam klijenta koji je na prilično visokoj poziciji. On je CEO velike korporacije. Došao je na terapiju jer je bio u šoku nakon lične tragedije koja mu se dogodila i nije mogao normalno da funkcioniše. Posle odgovarajućeg tretmana i pomoći kroz proces tugovanja, ova osoba uspešno je nastavila da obavlja svoje privatne i profesionalne obaveze na visokom nivou. Drugi primer je pacijent koji je na jako visokoj poziciji u IT industriji koji se pojavio sa depesijom koja ne odgovara na tretman. To je specifično kod bipolarne depresije koja je drugačija od unipolarne depresije. Razlikuju se po svojoj prirodi i otpornosti na tretman. Pogotovo na tretman koji se koristi za unipolarnu depresiju. U toku tretmana, pacijent je razvio hipomaničnu epizodu. Reagovano je pravovremeno i uključena je adekvatna medikamentozna terapija, tako da pacijent funkcionise daleko bolje i u privatnom i u profesionalnom životu.“
Ana Stojković: ,,Koji su to problemi koji najčešće dovode do depresije?“
Marko Mihajlović: ,,Problemi su različiti. Mogu biti situacioni, posao, nezadovoljstvo sa karijerom, životom, nemanje partnera, strah od samoće, odbacivanja, nesigurnost iz detinjsta, traume, sve su to potencijalni izvori. Gubitak majke i deteta su najveći lični gubici. Ljudi posle ovih događaja razviju depresiju koja je sastavni deo procesa tugovanja. Tugovanje može biti normalno ili patološko. Preko godinu dana se obično smatra patološkim i onda se razmatra uvođenje adekvatne medikamentozne terapije. Do tada se smatra normalnim. Imam i pacijante odloženog tugovanja kada ljudi nisu u stanju da procesuiraju emocije vezane za gubitke bliskih ljudi i onda emocije izađu na površinu nekada i posle više godina.
Nedostatak samopuzdanja je često povezan sa manjkom emotivne ili psihološke podrške iz detinjstva i vodi u depresiju i anksioznost.
Imao sam klijente kojima su se desile strašne tragedije u životu. Na primer, ženu koja je izgubila svog sina jedinca koji je tek postao punoletan. To je jedan od najvećih gubitaka u životu. Ta žena hoće svog sina nazad i to je njen cilj. Nije lako raditi i pomoći ljudima u ovakvim situacijama. “
Ana Stojković: ,,Većina ljudi se obraća sveštenim licima za pomoć nakon gubitka ili bolesti. Da li je i to način za poboljšanje zdravstvenog stanja ljudi?“
Marko Mihajlović: ,,Da, to je domen spiritualnosti i može da bude korisno, jer većina problema sa kojim se suočavamo ima spiritualni aspekt. Smatram da sve što može da nam pomogne da vratimo ili zadržimo ljubav, veru i nadu u našim životima može da bude od koristi. Smatram da čovek koji je verujući treba da nastavi sa praktikovanjem svoje vere za vreme tretmana.”
Ana Stojković: ,,Šta je recept za sreću?“
Marko Mihajlović: ,,Prema jednoj longitudialnoj studiji (veliki broj ljudi je praćen decenijama) sa Hardvard Univerziteta, izgleda da je jedan od najbitnijih faktora za ličnu sreću da čovek ima bliskost i razumevanje u socijalnim kontaktima, više nego karijeru i novac, recimo. Bliskost u ličnim odnosima određuje subjektivni osećaj sreće kod pojedinca.
Takođe, pokazalo se da nije nužno da su ti odnosi romantični. Ljudi mogu biti usamljeni u braku, a takođe mogu biti ispunjeni kao samci. Dobre odnose možemo imati i sa članovima porodice i bliskim prijateljima.”
Intervju obavila: Ana Stojković