Kada se dete rodi sa nekim oblikom invaliditeta, većina roditelja se pita: „Kako dalje, kako se boriti?“ Svako dete zaslužuje da živi, pa tako i dete koje ima invaliditet. Kako dete odrasta, svakako mu se treba posvetiti pažnja, ali detetu sa invaliditetom pogotovo.
Roditelji se od samog početka susreću sa poteškoćama, razne misli im prolaze kroz glavu, poput: da li će moje dete prohodati, da li će ga prihvatiti druga deca i kako će se snaći u životu?
A deca, ko deca, vole igru, druženja i smeh. Vole drugarstvo. Ali, kada se pojave među drugom decom nešto se desi. Budu odbijena. Ne od svih, ali od većine. A zašto? Zato što deca nisu navikla da vide drugačije od sebe, a kada vide, roditelji im ne objasne zašto je to, neko detence, možda, u kolicima. I, onda tu nastaje problem. Dete sa posebnim potrebama doživljava vršnjačko nasilje, odbacivanje i ismevanje zbog svog fizičkog nedostatka.
Ruku na srce, ima dece koja ne osuđuju, pruže podršku i žele da se druže sa „drugačijima“ od sebe. Mada, ni deca koja osuđuju decu sa posebnim potrebama nisu kriva, krivi su roditelji.
Biti dete sa invaliditetom je veoma teško, pogotovo kada se krene u vrtić i u školu. Tada se, neka deca i po prvi put susretnu sa drugom decom. Kada se pojavi, dete sa invaliditetom odmah dobije pitanje: „A zašto ti tako ideš?“ ili čak: „A zašto si ti u kolicima?“
Biti dete u današnjem svetu je izazov, nebitno da li to bilo dete sa invaliditetom ili dete koje se bori sa siromaštvom ili gojaznošću. Volimo da kažemo kako živimo u 21. veku, ali ne vidimo ponašanje dece, ne vidimo njihove probleme. Obično se kaže: „ma ti si dete, kakve ti probleme imaš?“ Da, odrasli, i deca imaju probleme. Možda ne u visini vaših: „Da li sam platio ratu za kredit?“, ali imaju. Svakom detetu se treba posvetiti i ne ismevati njega i njegove probleme. Danas sve češće u novinama možemo čitati o samoubistvu dece zbog vršnjačkog nasilja. Kažemo, 21. vek je, ali baš u tom veku čujemo za najviše vršnjačkog nasilja među decom.
Deca trebaju biti deca, nije bitno da li imaju invaliditet ili ne. Detinjstvo treba biti najlepši period života. Ali, deca sa invaliditetom nemaju detinjstvo. Neki, baš tada, vode svoje najveće bitke za život. I teško im je, znam. Ta deca su za mene, mali ljudi sa velikim srcem.
Deca sa posebnim potrebama su divna, njihov život je svakodnevna borba. Zato ih ne odbacujmo i ne gledajmo ispod oka, s čuđenjem. Deca su mali borci. I sama sam prošla kroz detinjstvo sa puno čuđenja i pogleda druge dece, a i starijih. Mada, bila sam društvena, ali opet dođe taj period kada drugoj deci ništa nije jasno u vezi mog stanja, te me počnu zadirkivati. A ja, opet, oprostim, očiju punih suza, nadajući se boljim danima u društvu. Budimo podrška, ne odbacujmo decu sa posebnim potrebama, jer su i ona zaslužila ljubav. A upravo ta ljubav im je potrebna.
Kada pišem o deci, često se raspišem, ne znam ni na koju ću stranu. Svašta bih rekla, skačem s teme na temu. Deca su, jednostavno, inspiracija, bilo da su deca sa invaliditetom ili druga.
Autor teksta: Darija Petrović